Минхен 2007. и 2025: Два историјски дубока реза

Европљани, очигледно, нису у стању да извуку поуке ни из тако шокантних ситуација са којима се, у критичним тренуцима, суочавају.

Нису успели да то учине после реских, а отрежњујућих упозорења Владимира Путина из његовог историјског (и пророчанског) говора на Минхенској конференцији (фебруар 2007), с фаталним последицама које су уследиле. Укључујући и ону најдрастичнију и најтрагичнију: под влашћу Бајденових демократа, Вашингтон их је гурнуо у погибељни украјински рат који је саме Европљане (Европску унију) учинио највећом жртвом.

Европљани опет ризикују да буду жртва сопствене кратковидости: нису, очигледно, у стању ни сада, фебруара 2025. године, да прочитају "знаке историје" који (бар за сада) с новим (мирољубивим) ветровима стижу с оне (овога пута републиканске) стране Атлантика.

Хаотични париски самити

Ту европску ошамућеност најбоље илуструје (први) хаотичан париски самит, сазван ургентно, у ратној грозници "спасавања" Кијева од (већ) изгубљеног рата, дан пре успешно окончаног првог сусрета високих представника Сједињених Америчких Држава и Русије у Саудијској Арабији, историјског значаја и глобалних претензија: отвара пут не само за окончање рата у Украјини и трајном миру, него, и пре свега, оживљавање (замрлих) партнерских односа Москве и Вашингтона, с назнаком (можда радикалног) преобликовање међународног поретка.

И, како то обично бива са Европљанима у овако деликатним и проблематичним питањима, ни на неформалним "крњим" (ускраћени су, наиме, позиви свим члановима европске фамилије, посебно критичарима ратне ЕУ политике, Мађарској и Словачкој) париским самитима није постигнута сагласност око кључних ставки дневног реда, осим заветних обећања да ће помагати Кијев "докле год буде требало“.

Изостали су, међутим, одговори како то учинити. И кад је реч о финансијама (касе су већ празне) ни око преузимања обавеза које им Вашингтон великодушно препушта после окончања рата. Једни су спремни да одмах пошаљу војску у Украјину (Британци), дуги изричито против (Немци и Пољаци).

Одлазећи немачки канцелар Олаф Шолц покушао је да се, само неколико дана пред парламентарне изборе, профилише као пацифиста. Одбија, кад је реч о слању војника, да учествује у "неприкладној дебати, у погрешно време, о погрешној теми". Тај сценариј се, по њему, не може реализовати без Американаца у главној улози. А Вашингтон баш то неће…

Торнадо у најави

Ако је у минхенском "случају Путин" из 2007. године за, тада још (макар наизглед) јединствени Запад био заиста затечен, реагујући на говор руског председника самоуверено, одбијајуће и арогантно, овога пута, у "случају Венс" није било, или није требало да буде, изненађења: торнадо који је протутњао баварском престоницом на отварању минхенског безбедносног скупа био је најављен.

Па, ипак, уследио је (опет) шок. Оно што је Трампов изасланик и потпредседник сасуо неувијено, директно (као што је то својевремено учинио и Путин) у лице Европљанима, посебно, домаћинима, превазишло је, констатују немачки коментатори, и најсуморнија очекивања и предвиђања.

У дворани луксузног минхенског хотела атмосфера је пред Венсов излазак за говорницу била, констатују медији, толико напета да се могла готово физички опипати. Оно што је уследило у наредних осамнаест минута, колико је трајао Венсов говор, звучало је у немачким ушима резонантно и запањујуће провокативно.

Ову минхенску конференцију памтићемо после неколико година као "дубок рез", констатовао је лидер Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и најизгледнији кандидат за новог канцелара. Сада када се Америка постепено повлачи и можда сасвим повуче, време је да се Европа пробуди и преузме одговорност за сопствену будућност. А Европа очекује, наставља Мерц, његове земље, "успаване силе средње величине", да у преузимању те одговорности има лидерску позицију.

Кошмарно буђење

Из кошмарног буђења Немци су схватили да у трансатлантским односима ништа више неће бити као што је било. Раселина бива све дубља и болнија. Наша заједничка "вредносна основа" више није заједничка, примећује, с нескривеном горчином председник Минхенске конференције Кристофер Хојзген, некадашњи (главни) саветник Ангеле Меркел за спољну политику, а потом немачки амбасадор у Сједињеним Америчким Државама.

Идеолошки лепак "заједничких вредности" који је деценијама држао Запад на окупу, очигледно више не функционише. А Венс је управо на тој теми, уз реторичко питање – шта ми то данас (заједнички) бранимо – окренуо преврнуту европску чарапу на лице и показао зјапећи раскорак између приче о високим демократским принципима – догма коју Европљани другима, кад год то могу и где год то могу ултимативно диктирају – и њиховом практиковању у сопственој кући.

О њима, упозорио је Венс, не треба само причати, њих "треба живети". Следио је потом читав списак примера који убедљиво говоре о дволичности европске (и немачке) политике, о чему се сведочило и на овом порталу: од поништавања легалних председничких избора у чланици Европске уније, Румунији, до анатемисања Алтернативе за Немачку, странке за коју подржавају милиони грађана.

Европа претња самој себи

Венс упозорава да највећа претња Европској унији нису ни Русија ни Кина, већ претња изнутра – у чињеници да Европа напушта сопствене фундаменталне вредности. Од гашења слободе мишљења до игнорисања воље грађана.

Оно што немачка демократија, нити било која друга, неће преживети јесте порука милионима бирача да се њихова мишљења, бриге, тежње и позиви у помоћ, не уважавају… Криза са којом се суочава овај континент јесте она коју сте сами створили... И, на крају, порука и опомена упућена директно Немцима, у контексту односа мејнстрим странака према Алтернативи: Ако бежите од својих бирача, Америка не може ништа учинити за вас…

Венс је отишао корак даље – избегао је разговор са канцеларом Олафом Шолцом, а састао се са кандидаткињом Алтернативе за Немачку Алис Вајдел, упркос чињеници да су организатори минхенског скупа забранили учешће посланицима ове партије. Званични Берлин је то доживео као смишљену провокацију и велики шамар.

Политичка дволичност

А сада о оном првом, Путиновом резу. Пророчанску и историјску вредност говора руског председника у Минхену 19. фебруара 2007. године потврдило је време. Чекало се, иначе, (пре)дуго да и Вашингтон, с новом републиканском администрацијом, констатује да је рат у Украјини било могуће (и требало је) избећи.

Само да Запад није био политички дволичан и превртљив, газећи сопствена обећања и гаранције.

У полемичном тону, говорећи "оно што мисли", директно и неувијено, а не испразним дипломатским формама, Путин је подсетио, између осталог, на гаранције које је Совјетском Савезу 17. фебруара 1990. године дао тадашњи генерални секретар западне војне алијансе (Немац) Манфред Вернер да се НАТО војска неће распоређивати изван територије (већ) уједињене Немачке.

Бетонски блокови Берлинског зида одавно су постали сувенири, рекао је том приликом Путин, уз важно подсећање: пад Зида био је могућ захваљујући историјском избору народа Русије у корист демократије, слободе, отворености и искрене сарадње са свим члановима велике европске породице.

Отворена руска рука била је, дакле, пружена. Уследило је, међутим, упозорио је Путин исцртавање нових подела и подизање зидова који нас, иако виртуелни, деле и секу наш континент. И зар је заиста могуће, питао се, да ће опет бити потребно много година и неколико генерација политичара да уклонимо те нове зидове?

Било је, очигледно и нажалост, потребно. Да ли је коначно стигао тај час с Трампом у Белој кући и отварањем дијалога између Москве и Вашингтона? Уз сав опрез, можда…