Немачки неостварен (и неостварив?) сан о атомској бомби

Нуклеарно оружје опет усијава политичку атмосферу у Немачкој. И изнова потеже питање: треба ли, и може ли, Немачка да се упише у "нуклеарни клуб".

То да Немачка има сопствену атомску бомбу је неостварен немачки сан. Да ли и остварив?

Најпре о неоствареном сну.

Историчари и данас ломе копља око кардиналног питања зашто то није пошло за руком нацистима у време Другог светског рата, кад се зна да је Адолф Хитлер то по сваку цену хтео и ургентно тражио од немачких научника. 

Уз тезу да су немачки научници били за то квалификовани и компетентни, а она се поткрепљује чињеницом да су неки од њих помогли Американцима, неки Русима, да се домогну најразорнијег оружја у историји људске цивилизације, провлачи се, после рата у Западној Немачкој доста експлоатисана верзија, да су они, за спас човечанства, смишљено опструирали "помахниталог фирера".

Аденауерова и Штраусова идеја

Зна се, међутим, поуздано да су се том идејом носили (и заносили) непосредно после рата, одмах по оснивању Савезне (Западне) Републике Немачке, њен први канцелар Конрад Аденауер и његов министар одбране Франц Јозеф Штраус.

Њихов сан и паклени план открио је, тек основан, "Шпигл", који ће у годинама које ће уследити, постати најутицајнији немачки политички недељник.

По природи (још и тада) арогантан и самоуверен, Штраус је осветнички драстично реаговао. Полиција је упала у редакцију недељника, ухапсила његовог власника и оснивача Рудолфа Аугштајна (проглашен је за "новинара века") и изазвала (неочекивани) гнев јавности: Немци су први пут снажно устали у одбрану слободе штампе.

Моћни Штраус, потоњи несуђени "краљ Баварске", њен вишегодишњи премијер и неприкосновени лидер Хришћанско социјалне партије (ЦСУ) морао је да устукне: промптно је поднео оставку...

Генералово реско не

Штраус је, иначе, у својству западнонемачког министра одбране већ био потписао протокол (јануар 1957. године) са француским колегом који је предвиђао заједништво у наоружању, укључујући и – нуклеарно. Француска тада, истина, још није имала атомску бомбу.

Кад је Шарл де Гол 1958. године ушао у Јелисејску палату, генералски: кратко и реско је  пресекао: није време да се о томе разговара и преговара са Немцима.

Канцелар Хелмут Кол је 1985. помислио да је за тако нешто дошло време. Потргао је, пред тадашњим француским председником Франсоа Митераном, с којим је био успоставио посебно добар, чак пријатељски однос, изнова ову тему.

Кол је обазриво инсистирао, најпре и превасходно, на ширењу француског "нуклеарног (заштитног) кишобрана" над његовом земљом.

И без генералских звездица, Митеран је такође генералски (деголовски) пресекао: Француска није у прилици (и стању) да понуди Немачкој нуклеарну заштиту…

Дарежљиви Макрон, амбициозни Мерц

Емануел Макрон је био дарежљивији. Нудио је нуклеарни "кишобран" великодушно Немцима, мимо онога што деценијама чине и практикују Американци и НАТО. Уз изричит услов: све команде остају у његовим рукама.

Француски нуклеарни арсенал је "ексклузиван": НАТО генерали и команда немају, иначе, никакве ингеренције над оним чиме искључиво и ексклузивно располаже Париз.

Званични Берлин је, све док Фридрих Мерц није кренуо у поход на канцеларски трон, био или резервисан или отворено одбојан према понуди француског председника.

У томе је, и код Ангеле Меркел и код њеног наследника Олафа Шолца, важну иако не пресудну улогу (у игри су били унутрашњи разлози, до лидерских суревњивости) играо (наглашен) обзир према (пре)моћним партнерима с оне стране Атлантика.

Астрономско задуживање

Повратак Доналда Трампа у Белу кућу, с шокантним одлукама које су изазвале, и изазивају, политичке потресе и ошамућеност у европским (ЕУ) метрополама, с наговештајима далекосежних геостратешких промена, створили су нову ситуацију, коју (још увек само претендент на канцеларски трон) Фридрих Мерц, у готово еуфоричном ратничком расположењу, настоји да искористи.

Приликом расправе у Бундестагу 18. марта, у последњим данима парламента на одласку (нови се конституише 25. марта), док је (и) Берлин "дрхтао" од исхода Трамповог разговора с Путином, Мерц је одлуку о историјском, досад незабележеном, астрономском задуживању – више од хиљаду милијарди евра, пет стотина милиона само за наоружање Бундесвера (с бланко чеком: "ако буде потребно и више") и за помоћ Украјини, уз додатних пет стотина милијарди за инфраструктуру! – образлагао (и оправдавао) наводним "агресивним намерама" Москве.

У медијима се последњих дана, наиме, лансирају (смишљено) приче о драматичној угрожености Европљана: само је питање времена кад ће "Руси напасти". Барата се, "пророчки", чак с "прецизним" датумима: Путин би могао да нападне неку од НАТО држава, можда и Немачку, већ 2027. године!

Председник народњачких странака у Европском парламенту Манфред Вебер даје "шлагворт" амбициозном Мерцу: налазимо се голи, каже, усред олује. Мислећи, превасходно, на стање у Бундесверу, али и на одбрамбену (не)способност Европљана.

И Мерц хоће да, по сваку цену, не хајући за баласт дуга који ће пасти на будуће генерације, учини Немачку (опет) ратно способном. Социјалдемократски министар одбране, Борис Писторијус, коме је очигледно (унапред) обезбеђено место у Мерцовом кабинету, грми за говорницом Бундестага: питање безбедности је приоритет над свим приоритетима. И над "државом благостања", која укључује социјалну правду и праведну расподелу, на чему је, традиционално и деценијама, инсистирала његова (посустала) странка.

Потрага за "кишобраном"

Будућем канцелару нису, међутим, довољни астрономски издаци (и задуживања) за наоружање. Инсистира на "стратешком (нуклеарном) дијалогу" на линији Берлин–Париз–Лондон, и "кишобрану" који би, за сада, био "допуна" оном америчком.

И то је, међутим, недовољно за политику ефикасног и уверљивог "одвраћања агресора". Ем су, у немачкој рачуници, нуклеарни арсенали и Француске и Велике Британије неупоредиви с оним што располаже Русија. Ем сваки од њих има, за Немце, извесних "мањкавости": Париз није (и даље) спреман да "уступи" Берлину бар неки од "рафала" опремљеним крстарећим ракетама с нуклеарним главама, а британски нуклеарни потенцијал је (готово искључиво) оријентисан на – подморнице.

Да ли је то био један од разлога да се "активира" прича о (старом) немачком сну о атомској бомби?

Најутицајнији немачки недељник "Шпигл" тим поводом указује да би за Немачку то теоретски и технички било (лако) изводљиво: располаже снажном индустријском базом, великим нуклеарним искуством упркос затварању свих нуклеарки, једна заједничка немачко – француска фирма (МБДА) производи већ крстареће ракете за француске оружане снаге, Израел опрема подморнице производне у Немачкој нуклеарним главама…

Непремостиве препреке

А сада о оном (до даљег?) неостваривом немачком сну о атомској бомби.

Проблем је, најпре, и највише, правне природе. За многе, непремостив. Немачку су обавезали (и сама се обавезала) одмах после ратне катастрофе с више међународних споразума, све до оног (обавезујућег) о поновном уједињену из 1990. године, потписаном у Москви, да, између осталог, никад неће посегнути за нуклеарним оружјем.

Споразум потписан у Москви утаначен је после преговора о такозваним спољним околностима немачког уједињења у формацији "два плус четири", две тада још постојеће немачке државе, Савезне (западне) Републике Немачке и Немачке (источене) Демократске Републике и четири силе ратне победнице, Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.

Уз ове (обавезујуће) споразуме, генерацију немачких политичара и лидера обавезала је и "дата реч": Немачка би, газећи је, подсећају поједини аналитичари, изгубила статус поуздане земље. И поверење које сада ужива.

"Креативно" тумачење споразума

Постоји и један искључиво домаћи разлог и потенцијалан проблем: страх да би ова тема могла да изазове опасна политичка варничења у земљи, с обзиром да су се генерације Немаца саживеле са пацификованом домовином, без нуклеарног оружја.

Има, међутим, у последње време, и оних (за сад не тако бројних) политичара који су склони "креативном тумачењу" споразума и обавеза које Немачку спречавају да уђе у "нуклеарни клуб".

Указују на чињеницу да су и раније падале неке изричите забране и обавезе. Као она, одмах после рата: "никад више пушка о немачко раме".

Нове околности, а радило се о Хладном рату и сукобљавању некадашњих ратних савезника, (про)кретале су ствари: "рођен" је, на западној страни, Бундесвер, са пушкама о стотине хиљада војничких рамена...

Будући немачки канцелар сада такође говори о драматично промењеним геостратешким околностима, као великом изазову за његову земљу. Немачка мора, каже Мерц, да се успешно суочи са тим изазовима. И то (баш) као војнички снажна и за рат спремна земља…