Колумне и интервјуи
Први Турчин на немачком трону: Суноврат Брантове партије
Еколози су у изборну арену гурнули, готово хазардерски, човека који нема немачке корене: Џема Ездемира. Била је то, како ће се испоставити, добитна комбинација
У готово програмираним, неизбежним политичким потресима које "нуде" овогодишњи, увек важни парламентарни избори у немачким покрајинама (савезним државама), а њих је у "крцатој" 2026. рекордних шест, онај у Баден Виртембергу (недеља, 8. март) најмање очекивано, био политички веома експлозиван. По много чему (не само медијски) сензационалан. Из више, готово мноштва разлога.
Снажно фаворизована Хришћанско демократска унија (ЦДУ) (пре)амбициозног канцелара Фридриха Мерца доживела је (истина: тесним резултатом) "горак пораз". Мерцове речи.
Зелени су, парадоксално, у самом срцу немачке индустријске моћи (у богатој јужној покрајини свој "дом" имају, поред осталог, "Мерцедес" и "Порше") опет, овом приликом неочекивано, тријумфовали. Све је, наиме, готово до последњег часа, говорило да ће еколози (ово више није "њихово време") доживети тежак пораз и препустити, коначно, "волан" нестрпљивим конзервативцима.
"Волан" је, наиме, пуних петнаест година (од 2011) чврсто држао Филфрид Кречман, један од ретких "зелених", готово идеолошки фанатизованих страначких првака, који је успео да успостави "љубавни однос" са моћним пословним светом.
Тријумф "Анадолског Швабе"
У овом тренутку седамдесет осмогодишњем Кречману било је доста. Одбио је да се поново кандидује. Еколози су у изборну арену гурнули, готово хазардерски, човека који нема немачке корене: Џема Ездемира.
Била је то, како ће се испоставити, добитна комбинација. И једна, неочекивана, немачка премијера: на премијерском трону у Штутгарту наћи ће се, први пут, један Турчин!
Иако су његови родитељи шездесетих година минулог века стигли овамо, као гастарбајтери (отац је радио у фабрици, мајка као кројачица) из Анадолије, Џем не воли да га тако означавају. За себе каже да је "Анадолски Шваба". Без обзира на чињеницу да је тек са осамнаест година, 1965. године, добио немачко држављанство.
Кад су му његови политички противници, углавном и најдиректније из Алтернативе за Немачку, спочитавали ту чињеницу, кад су му, једном приликом, "препоручили" да се хитно "врати у домовину", јетко је узвратио: "Следеће суботе бићу у домовини. Летим за Штутгарт, седам потом на локалну железницу, возим се до последње станице, до Бада Ураха. То је моја швапска домовина. И нећу дозволити да је ви уништите…"
Као што први председник владе у једној немачкој покрајини (савезној држави) са турским коренима "неће да буде Турчин", ни званични медијски и политички свет у Анкари неће да га прихвати као Турчина. Тамошњи дневник "Хуријет" је констатовао: он је само по имену, и ништа више, један од нас… Један од разлога, очигледно и главни његовог отписивања у родитељској отаџбини: Џем Ездемир је оштар критичар тамошњих власти, посебно председника Ердогана.
Јачи од сопствене странке
Овај шездесетогодишњак, који свакако није репрезентативни узорак успешне интеграције у немачко друштво, стекао је управо ту велико политичко искуство. Најпре посланичко (у Бундестагу) а потом и министарско. У фамозној "семафор коалицији" малерозног (социјалдемократског) канцелара Олафа Шолца био је министар пољопривреде. Постао је, у националним размерама, "препознатљиво име".
Истраживање јавног мњења је, чак и у завршници, саопштавало је да су конзервативци (демохришћани) упадљиво у предности (чак четрнаест, петнаест процената!), а онда је дошло до великог обрта: Ездемир је тријумфално стигао на циљ, макар "за груди" (две странке имаће исти број посланика у покрајинском парламенту), пре главног ривала, канцеларовог фаворита. Аналитичари су закључили: био је то (далеко) више његов лични тријумф него успех његове странке.
Оно што у исходу минулих парламентарних избора у Баден Виртембергу (једанаест милиона становника) делује посебно забрињавајуће, не само за саму странку, него и за политички живот најмногољудније земље у европској фамилији, јесте суноврат некад тако моћне Брантове странке.
Социјалдемократска партија Немачке доживела је прави дебакл: са понижавајућих 5,5 процената освојених гласова. И за "длаку" избегла тоталну катастрофу: да не прескочи обавезни "праг" од пет одсто и први пут остане пред вратима једног парламента!
Озбиљан аларм
Алармантан знак за најстарију немачку странку (готово два века, све остале настале су, и настајале, после Другог светског рата) која деценијама представљала, не само један од поузданих стубова немачког парламентаризма и демократије. По свом, такође дуго времена, изричитом пацифизму, социјалној осетљивости и праведности показивала је лепшу страну немачког "лица", Немачке којој се могло веровати.
Неспорна моћ и величина странке, и саме Немачке, везивала се у турбулентним послератним временима (Хладни рат) везивала, нимало случајно, за Вилија Бранта, социјалдемократску "икону", првог њеног канцелара и лидера који се четврт века налазио на кормилу Социјалдемократске партије Немачке.
С Брантом је Савезна Република Немачка "продисала на оба плућна крила": први њен канцелар (демохришћанин) Конрад Аденауер укључио је земљу у западну фамилију, Брант јој је, у време оштре подељености (не само европског) света отворио "источни прозор". Његова чувена "источна политика", која ће дуго бити утиснута у ДНК странке, донела му је, заслужно, Нобелову награду за мир.
Брантови наследници, а реч је, изузимајући оног непосредног, Хелмута Шмита, о његовим "политичким унуцима", генерацији амбициозних јуноша, који су се смењивали на кормилу странке, а неки од њих стизали и на канцеларски трон (Герхард Шредер, Олаф Шолц) само су "крунили" његову политичку оставштину и политичку моћ странке, до непрепознатљивости.
Дуги ход по мукама
Њен дуги "ход по мукама", који прети некад великој странци да постане безначајна и небитна (алармантно упозорење из Баден Виртемберга!), почео је поодавно, а парадоксално, упадљиво кад је требало да политички "уновчи" такозвани "канцеларски бонус": са Герхардом Шредером на најважнијем политичким положајем у земљи.
Иако је на канцеларски трон стигао захваљујући чињеници да је странка предвођена председником Оскаром Лафонтеном 1998. године остварила импресиван успех (освојила је 41 одсто гласова!), Шредер је направио вратоломан политички заокрет.
Уверен да се победнички гласови више не стичу на левици, кренуо је у јуриш ка центру. Радикалном реформом (Агенда 2010), која се превасходно односила на тржиште рада, ригорозно је смањио социјална давања и учинио радно место "флексибилним", значи несигурним. Био је то разарајући удар на традиционалну бирачку базу социјалдемократа – радништво и сиромашнији слојеви друштва - коју она политички преживела.
Пословни свет је аплаудирао. Ангела Меркел је преузела кормило. Социјалдемократско суновраћивање било је незаустављиво. Под Ангелиним вођством, и "гвозденим загрљајем", социјалдемократе су у три од четири њена мандата били "млађи" (потчињени) партнер, све више губећи сопствени профил и идентитет.
Сеоба (и бежанија) некадашњих верних социјалдемократских гласача (најпре ка странци Левица, а потом, и све више, ка Алтернативи за Немачку) није се зауставила ни кад се, сасвим неочекивано, на канцеларски трон попео опет један социјалдемократа: малерозни Олаф Шолц прокоцкао је олако у трочланој "семафор коалицији" (црвени социјалдемократе, жути либерали и зелени еколози) свој "канцеларски бонус".
У првим у дугом низу покрајинских парламентарних избора, у Баден Виртембергу, велики успех остварила је (незаустављива) Алтернатива за Немачку (дуплирала је резултат у односу на прошле изборе). Пало је, међутим, доста политичких глава: челни људи странака који нису успели да уђу у парламент, поднели су, очекивано, оставке. А у овом покрајинском парламент овога пута неће бити представника либерала (ФДП), Левице и (такође левичарског) Савеза Савеза Сара Вагенкнехт…
Live
