Помама, усијање на интернету. И честа загушења на невидљивим, дигиталним "путевима" који воде од Немачке до једне америчке "адресе": Националног архива Сједињених Америчких Држава.
Многи Немци, стотине хиљада њих, грозничаво, с наглашеним нестрпљењем и узбуђењем, хрле ових дана ка "капијама" архива који чува, доскора запечаћену, немачку историју из судбоносних а злокобних времена њене нацистичке прошлости.
Оно што очеви нису успели, често ни хтели, настављајући да тако и сами граде непробојни "зид ћутања", унуци то сада наједном очигледно хоће и лако могу: да једним кликом, без бирократских перипетија, трошкова и регистрације, сазнају да ли су њихови дедови били нацисти.
Потрага за истином
Најчешћи наслов у немачким медијима, примећује Дојче веле, јесте то: да ли је мој деда био нацист. И констатује: није то сензационализам него насушна потреба (и потрага) за истином.
Та "прозивка" нациста на клик, неће највероватније изазвати општенационлни шок као што је то, својевремено, учинила чувена америчка телевизијска серија" Холокауст". Биће, међутим, сасвим сигурно, мноштво појединачних, породичних шокова.
С пропитивањем очева започела је генерација младих Немаца, углавном и тамо познатих шездесетосмаша. Без много успеха: уста њихових очева су заливено и пркосно ћутала.
Оно што њима није пошло за руком, успело је чувеној америчкој телевизијској серији "Холокауст" из 1978. године: на заиста шокантан начин показала је свету, а посебно самим Немцима, размере зла које су починили. Зла које су упорно прећуткивали и пред којим су још упорније затварали очи.
Отрежњујући шок
Реч је о серији телевизијске мреже НБЦ коју је, с екипом великих глумаца коју су чинили Мерил Стрип. Џозеф Ботомс и Џејмс Вудс, режирао Марвин Чомски. Приказивана је у Америци, четири ноћи заредом, од 16. до 19. априла 1978. године.
Епицентар њеног отрежњујућег, заиста шокантног дејства, био је, очекивано, у самој Немачкој. Тамо је серија "Холокауст", после чијег приказивања је овај појам тек ушао у масовну употребу, приказана у јануару 1979. године. И изазвала заиста драматичан шок.
Серију је гледало, уз велика противљења и отпоре (неки телевизијски релеји су дигнути у ваздух, па је преостале полиција морала да чува) више од двадесет милиона, готово четрдесет одсто тадашњих власника телевизора.
Ништа није, до тада, утицало тако снажно и драстично на немачко суочавање са нацистичком прошлошћу. Историчар Франк Беш уврстио је телевизијско "отварање немачких очију" у догађаје који су тих година пресудно обележили свет.
Серија је као ауторско дело хваљена, награђивана и - оспоравана. Поједини међу преживелима - а у питању су била и нека звучна имена - тврдили су да је стварност Аушвица била стравичнија и шокантнија од иначе шокантне телевизијске серије.
Огромно мрачно "благо"
Национални архив Сједињених Америчких Држава, чије дигиталне капије ових дана опседају хиљаде, стотине хиљада Немаца, располаже најцеловитијом, иако не и потпуном (нешто од тога је уништено) документацијом о Националсоцијалистичком радничком партијом Немачке (НСДАП), организацији и чланству, са именима и свим личним подацима, пребивалиштима и каријерама.
То мрачно "благо", које је доспело у руке америчких окупационих снага, чувано у минхенској централи, случајно је спасено. Архиву је од уништавања спасио директор једне фабрике папира близу баварске метрополе Ханс Хубер.
Хубер се успротивио наредби да је уништи. Огромну грађу – шездесет пет тона – сакрио је испод старог папира. У октобру 1945. године двадесетак камиона пренели су ту грађу у новоосновани (амерички) Берлински документациони центар.
Од потенцијалне експлозивности документа која су у овом центру темељно истраживана, разврставана, микрофилмована и чувана, стрепели су многи немачки политичари.
Случај Гинтера Граса и Ханса Дитриха Геншера
Никад се, наиме, није знало кад би, из "туђих (америчких) руку" – Американци су Немцима предали грађу овог центра, копије докумената (да ли баш све?) тек по уједињењу Немачке, 1994. године - могла да процури нека информација која би озбиљно уздрмала њихов углед, каријеру и судбину.
За ову прилику, само два илустративна случаја у том контексту: нобеловац Гинтер Грас и "вечити" шеф немачке дипломатије (двадесет три године!) Ханс Дитрих Геншер.
На чувеног ангажованог интелектуалаца, левичара, једног од највећих немачких писаца, који је снажним залагањем за беспоштедно суочавање Немачке са својом прошлошћу, пала је тешка сенка кад је, у његовим позним годинама, откривено да је и сам био – есесовац.
Остаје неспорно да ће у Грасовом случају оно што је бесмртно остати његово књижевно дело. Али, макар и као фуснота, и закаснело откриће (и признање) да је неприкосновена "морална инстанца", велики Грас, испао – дволичан.
Ханс Дитрих Геншер је, после више од две деценије у фотељи шефа дипломатије, 1992. године изненада поднео оставку. Око разлога за повлачење овог неочекиваног потеза, много се спекулисало. Па и то да је Геншер припремао терен да се кандидује за шефа државе. Извлачење "папира" с његовим именом из нацистичке документације натерало га је, наводно, да се промптно, и што тише, повуче…
Канцелар нациста
Ханс Дитрих Геншер није једини високи немачки политичар са нацистичком сенком и непосредном прошлошћу. У првој послератној влади Савезне Републике Немачке (Западна Немачка) коју је предводио Конрад Аденауер, било је више њих који су у нацистичкој хијерархији заузимали високе положаје.
Најдиректнији и најдрастичнији је, међутим, случај Курта Георга Кизингера. У кабинету човека који је својевремено био ангажован у Хитлеровом министарству спољних послова, да би се брзо после рата (од 1966. до 1969. године) нашао на најважнијем политичком положају у земљи, оном канцеларском, било је девет министара са нацистичким "педигреом".
"Резервоар" за ангажовање таквих кадрова био је, очигледно, огроман. Нацистичка странка имала је око девет милиона директно регистрованих чланова (Хитлерова чланска карта носила је број један) али је нацистички покрет имао далеко шире размере.
У земљи од осамдесет милиона, по неким проценама, готово седамдесет милиона било је, преко различитих удружења, од Хитлерјугенда до Женске лиге, чврсто повезано и умрежено са режимом.
Отварањем дигиталних капија америчког Националног архива историја нацизма престаје да буде власништво затворених институција. Сада је, у навали унука да сазнају шта су били и радили њихови дедови у Хитлерово време, у акцији "дигитални багер" (израз једног немачког медија) који би требало да коначно разбије "зид ћутања". И распрострањену причу да су за сва зла, почев од холокауста, који је нацизам починио, учествовали (само) фанатични нацистички лудаци окупљени око највећег лудака међу њима, Адолфа Хитлера…