Изнуђена одлука Јенса Шпана да се, неочекивано и ургентно, повуче са положаја председника посланичке групе конзервативне уније, коју чине Хришћанско демократска унија (ЦДУ) и њена баварска "посестрима", Хришћанско социјална унија (ЦСУ) деловала је политички експлозивно.
Озбиљно је уздрмала ионако уздрманог канцелара Фридриха Мерца. И то, за њега и његову владу, у најгорем тренутку: никад владајућа коалиција и њен шеф нису у првој години мандата били толико, драстично и драматично, непопуларни.
Вест о оставци грунула је у, уз то, у политички (због годишњих одмора) потпуно "глуво" време. И кратко, што је још горе, веома кратко време пред парламентарне изборе у три источнонемачке покрајине који би могли да буду Мерцов "црни септембар".
Готово програмирани шок би могао да уследи већ 6. септембра. Тог дана се, наиме, одржавају избори у покрајини Саксонија Анхалт (крајем месеца у Берлину који има статус покрајине, и у Мекленбургу – Предњој Померанији) на којима би анатемисана Алтернатива за Немачку могла да освоји (чак) апсолутну већину.
По најновијим истраживањима Алтернатива је у огромној предности у односу на, и у овој покрајини, владајуће демохришћане (АфД 42, ЦДУ 23 процента).
Довољно разлога за (велику) узбуну у Берлину. А уз то још и оставка Јенса Шпана. Она би, процењује се, могла да представља (и биће) додатно "погонско гориво" у њеном незаустављивом успону.
Немогућа мисија
Немачка би у случају Саксоније Анхалт могла да се нађе пред досад највећим политичким, парламентарним и, чак, уставним искушењем. Све парламентарне странке су се заветно обавезале да, кад је реч о евентуалној сарадњи, направе непробојни зид према АфД-у и да је изопште.
Владајућа Хришћанско демократска унија (ЦДУ) је тај, за њеног лидера и канцелара обавезујући принцип, потврдила на конгресу одржаном у Хамбургу 2018. године. Проширујући га и на – Левицу.
Мерцу су, овом обавезом, везане руке: чак и да Алтернатива за Немачку остане на тренутно прогнозираних 42 одсто гласова, и не стигне до апсолутне већине, његова Демохришћанска странка не би, ни теоретски, са ослабљеним социјалдемократама (некад велика и моћна странка, СПД, могла би по тренутном „мерењу“ једва стигао до понижавајућих седам процената) да сачува власт у Саксонији Анхалту.
Може бити, у том контексту, симптоматично да су у медијски и политички оптицај пуштене информације да је први човек моћног и веома утицајног "Шпрингеровог" медијског концерна Матијас Дефнер наводно (из "Шрингера" то поричу) у неколико њихових (тајних) сусрета вршио (и врши) притисак на Фридриха Мерца да "сруши политички бедем" према Алтернативи за Немачку. Утицај медија ове куће, посебно њеног "Билда", на јавно мњење је, иначе, огроман.
Канцелар је у традиционалном "летњем интервјуу", разговору са домаћим и страним новинарима, пре неколико дана био, међутим, изричит: све ће учинити да осујети победу АфД-а, неће дозволити да једна изразито десничарска странка дође на власт у некој немачкој покрајини први пут после Другог светског рата.
Одскочна даска ка канцеларском трону
Саксонија Анхалт је само један од разлога што се канцелар, заједно са баварским премијером и лидером Хришћанско социјалне уније Маркусом Зедером, упустио у грозничаву, наглашено ургентну, потрагу за Шпановим наследником.
Функција председника Унијиног посланичког клуба у Бундестагу је политички изузетно важна. По "тежини" одмах после канцеларске.
По традицији то је увек била одскочна даска ка канцеларском трону. Од Конрада Аденауера до Фридриха Мерца. У различитим варијантама, иста у суштини.
Некадашњи градоначелник Келна Аденауер је на оснивачкој скупштини странке сео у фотељу председавајућег, као најстарији делегат (71 година), привремено, док се не изабере њен лидер: остао је на челу Хришћанско демократске партије (ЦДУ) пуних шеснаест година и био њен први канцелар, тада "само" Западне Немачке.
Мерц се "катапултирао" на канцеларски трон, такође са функције шефа посланичког клуба у Бундестагу, тек у другом покушају. Први пут је то покушао 2002. Ангела Меркел је из двобоја с њим изашла као победник. С те функције се докопала канцеларске. И ту остала шеснаест година.
Та цифра се, ето, више пута поновила у новијој немачкој историји. Прво код, рекосмо, код Аденауера као лидера странке, па потом и канцеларски код Хелмута Кола и Ангеле Меркел.
Крах великих аспирација и амбиција
И Јенс Шпан је очигледно рачунао на то. Још релативно млад (46 година), с већ богатим политичким искуством: био је најмлађи посланик Бундестага 2002, министар здравља код Меркелове, да би, кад је Мерц изабран за канцелара, сео у његову дотадашњу (престижну) фотељу шефа демохришћанског посланичког клуба и могао је стрпљиво да чека одлазак канцелара већ сада у озбиљним годинама (71).
Сада, напокон, о разлогу за оставку која је толико усковитлала политичке страсти и усијала политичку и медијску немачку сцену. Оставци која би, упркос свим његовим вештинама (изашао је „само окрзнут“ из неколико скандала и афера, посебно оних из времена пандемије, кад је био министар здравља) могла да означи, ако не крај политичке карије, оно, и највероватније, крах аспирација на канцеларски трон.
Јенс Шпан је, иначе, издржао све критике и подозрења из његове редова његове наглашено конзервативне странке због његове отворене хомосексуалности. Није му, међутим, опроштено што је, заједно са својим супругом, пожелео да има и дете како би формирали заједничку породицу!
Ни то га, само по себи, не би отерало с функције да два немачка хомосексуалца, од којих један на тако високој и одговорној функцији, нису посегли да тај подухват остваре на начин који у Немачкој законски није дозвољен (кажњава се с неколико година затвора): да дете добију (и добили су га) уз помоћ изнајмљене, такозване "сурогат мајке" у – Сједињеним Америчким Државама.
Мерц: исправно и неизбежно
Радост родитељства у Шпановом дому помутила је, за њега неочекивана, лавина жучних и жустрих критика, под чијим теретом је морао да повуче ("као политичар и хришћанин") радикалан политички потез.
У образложењу разлога за оставку, Шпан је, између осталог, написао како је схватио да његова "лична срећа, оснивање породице са супругом, и то што сам постао отац (биолошки отац детета је, иначе, Шпанов партнер и супруг) нису спојиви са мојом политичком функцијом..."
Фридриху Мерцу, који је остао без десне руке , главног човека у парламенту, није остало ништа друго, поред додатних великих брига са којима се неочекивано суочио, осим да констатује како је Шпанова одлука "исправна и неизбежна".
Уз кључну констатацију да је "веродостојност највећи капитал у политици".