Позната телевизијска серија "Нобеловац", посвећена Иви Андрићу, која је својевремено (заиста) изазвала велико интересовање, васкрсла је, макар за тренутак (прве две епизоде) једног од најинтригантнијих актера серије, Радована Зоговића.
Телевизијски повратак отписаног јеретика (изопштили су га његови комунистички другови 1948. године), за овдашњу (и садашњу) телевизијску публику (готово) заборављеног Зоговића, изазвао је, онако "нацртаног", изнова жустра и опречна реаговања. Каква су га, уосталом, увек пратила.
Ко је и какав је заиста био човек у једном тренутку (непосредно после рата) огромне политичке моћи иако без извршне власти (члан неприкосновеног партијског Агитпропа задужен за културу) и толико битан за нашег нобеловца у првим послератним месецима?
Двојак у свему
Зоговић је најчешће портретисан у крајностима. Могао би да буде илустративан запис који је о њему оставио професор универзитета, писац чувене монографије о Вуку Стефановићу Караџићу и култне књиге "Видовдан и часни крст: оглед из књижевне археологије".
Подсећајући да су се млади интелектуалци левичарске оријентације пред крај тридесетих година минулог века спорили око примата међу песницима социјалне поезије и делили на "оскаровце" (Оскар Давичо) и "зоговићевце", Миодраг Поповић каже:
"Чудан човек био је Радован Зоговић. Песник и револуционар у исто време. Знао је да ошине речју, још више оштрим погледом бојовника, али и да се разнежи над људском судбином. Искључив до крајности, умео је да буде широк тамо где се нико не би надао. Двојак у свему: патријархални херој и пролетерски револуционар..."
У споменутој телевизијској серији је претећи опасан и заштитнички одлучан. У исто време. Приписује му се, на пример, опаска, која је у атмосфери превратничких, револуционарних времена, могла звучати као преки суд: док смо ми крварили по шумама, он је (Андрић) мирно живео и писао у (окупираном) Београду.
Чињеница је, међутим, да су Радован Зоговић и Милован Ђилас, подједнако револуционарно резолутни, снажно подржали великог писца: процењено је (и процењивано) да је Андрић потребнији новој власти него (можда) она њему.
Драматичан прелом
У тих неколико година, све до, за Зоговића посебно драматичне, преломне 1948. године, однос са Андрићем прерастао је у (можда дистанцирано) дружење и пријатељство: несклон кућним посетама, Иво је (не пречесто) бивао у Радовановом дому и за његовим домаћинским столом.
Све се променило кад је Зоговић "рашчињен" и стављен у (готово) херметичку изолацију.
У "Биљешци о Андрићу" пише: "Од 6. септембра 1949. године до почетка јесени 1950. ниједанпут нијесам изишао из дворишта и куће у којој сам становао. Томе је било много разлога, а један од главних био је што нијесам могао да поднесем праћење коме сам био подвргнут. Праћење од саме дворишне капије па куд год да кренем – два сприједа, два страга, у стопу, сваки с руком у џепу."
Бивше пријатеље, другове и познанике, почео је, каже, да среће на улици тек кад је принудно пресељен у Цвијићеву улицу па одлазио, понекад, "да потражи ваздуха на Калемегдану или у Ботаничкој башти…"
Храбра Десанка
И тамо "невидљив" за све њих иако су га, при случајним сусретима, добро видели. "Бивши другови, пријатељи, рођаци, знанци престали су да се на улици поздрављају са мном. Чак и са (супругом) Вером."
Посебно га је, очигледно, болело што су "окретали главе" кад га сретну његови пријатељи, књижевници и уметници. Поготову кад је био у питању управо – Андрић.
Посећивала га је једино, и с њим се (демонстративно) појављивала на улици (храбра) Десанка Максимовић. Исидора Секулић, једно време, па је и она одустала.
Јавила му се телефоном и преплашено одсекла: "Господине Зоговићу, ја више нећу долазити код вас, мене су уписали у неку црну књигу!"
"Записничари" су били ревносни, увек будни и све време присутни, пред његовим вратима, агенти Удбе…
Зла времена учине да и велики у неким ситуацијама буду мали. Десанка би и за њих смогла снаге да "тражи помиловање". Зоговић не.
Дејство једне песме
Најгласовитији информбировац није, иначе, заглавио на Голом отоку (његова два брата јесу, старији осуђен чак на десет година робије (!) само због тога што нису хтели да га се одрекну) али је био у "кућном Голом отоку".
Остаје енигма како је то могло да се догоди. Претпоставка да га је спасла чувена "Пјесма о биографији друга Тита", спевана усред рата (1943) која је очигледно (за то постоје сведочења) веома годила једином који је могао да донесе такву одлуку: тотални бојкот уместо каменог и пустог острва…
Да као песник коначно изађе из херметичке изолације и бојкота – после пуних петнаест година! – Зоговићу је помогао један други велики писац, с којим је Радован, уочи рата имао жесток обрачун (чувени "Сукоб на књижевној левици") Мирослав Крлежа.
Кад је 1965. године чуо да је у Загребу покренут часопис "Форум", и да иза њега стоји Крлежа, Зоговић се, "после дужег колебања и премишљања", осмелио да му пише. И понуди песме за објављивање. Крлежа га је позвао да "скокне" до Загреба. И – кренуло је.
Судбоносни дијалог
Овога пута је енигму о томе како је пробијен бојкот и Зоговићу дозвољено да поново објављује, разрешио је сам Крлежа. Његовом "записивачу" и Екерману, Енесу Ченгићу, испричао је, а овај обелоданио у књизи "Дневнички записи: са Крлежом из дана у дан" како је с Титом имао, у паузи Петог конгреса КПЈ, следећи разговор:
Крлежа: Имам Зоговићеве пјесме, већином су изванредне, остале одличне, али нитко неће да их објави…
Тито: Нека Радован иде к врагу.
Крлежа: Али, поезија је добра, ја бих је објавио у "Форуму"
Тито: Па објавите, ко вам брани…
Лед је пробијен. Крлежа ту није стао. Рекао је Антонију Исаковићу, директору "Просвете": "Што не објавите Зоговића."
Из "Просвете" су сутрадан банули у Радованов стан. Дајте књигу. Тако је штампана "Артикулисана ријеч"…
Време чини (и учинило је) своје. Радован Зоговић се, истина споро, вратио на јавну сцену по ономе што га највише и најснажније одређује – као песник. Све остало ће се полако претварати у фусноте његове биографије. Иако ће остати да су неке од њих – изопштење и године тоталног бојкота – обележиле и његов живот и (уочљивом горчином) његово стваралаштво.
Објављују се, наиме, превасходно у Црној Гори (где се упадљиво труде да га, у присвајању, учине још "црногорскијим") изабрана и сабрана дела, учесталије пишу студије и докторске дисертације о Зоговићу.
Верујемо да ће тога ускоро и више бити: ове године се навршава четрдесет година од песникове смрти а следеће сто двадесет година од рођења…