Макрон у Пекингу

Да ли су Европљани посетом француског председника Емануела Макрона Пекингу, заиста преломили: да у политици према Кини више не следе, беспоговорно и поданички, све ригорозније захтеве и притиске Вашингтона, на сопствену (огромну) штету, како су то чинили, и учинили, у случају с Русијом?

Било би то, ако се испостави да је до прелома заиста дошло, охрабрујуће отрежњење пред драматичним и драстичним чињеницама: политички и економски велики губитник изнуђеног "ослобађања" од руске зависности (енергенти), Европа би, ако то учини према Кини под америчким диктатом, по "руском рецепту", сраљала у екононски суноврат.

Фамозних десет пакета санкција Русији – најстрожа казна коју је Европска унија икад изрекла једној земљи – вратили су се, на фаталан начин, као бумеранг. Доскора стабилна и сигурна Европа постаје политички трусно тле: економски проблеми, подивљале цене и инфлација чине своје.

А све говори да би таква европска политика према Кини, на шта је гура Вашингтон, имала још разорније последице. Тек ће се видети колико ће тренутно "отварање очију" помоћи Европљанима да се, бар донекле, ослободе вазалског односа према Сједињеним Америчким Државама.

Сарадња, макар уз ризике

Макрон и његова сапутница, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, тврде да су разрешили (бар једну) дилему кад је у питању политика према Пекингу: раскид или сарадња. Определили су се, у изнуђеном позиционирању због рата у Украјини, за сарадњу, "макар уз ризике". Уз констатацију: Европска унија не сме да окреће леђа Кини, одвајање од Кине нити је изводљиво, нити је у интересу Европе.

Показало се, очигледно, да је "операцију ослобађања" од Кине, на чему, у својој политици обуздавања велике земље изричито, до ригорозности, инсистира Вашингтон, лакше планирати него реализовати без разорног бумеранг ефекта.

Математика је ту, уз све остало, неумољива: у Кини се производи 80 одсто свих соларних панела, 65 одсто литијумских батерија, 40 одсто састојака за производњу лекова, 20 одсто удела у производњи (тражених) полупроводника…

Вашингтон, дакако, неће одустати у свом науму да, подривајући европску (економску) позицију јача своју. Играјући, притом, и кад је у питању Кина, двоструку игру: док у томе покушавају, на све начине, да ограниче Европљане, Сједињене Америчке Државе су, упркос свим дипломатским тензијама и напетостима (Тајван, рушење кинеског балона…), у 2022. оствариле рекорд у трговинској размени између две земље вредан 642 милијарде евра. Уз (велики) суфицтит на кинеској страни.

Стратешка платформа

Приликом њене последње посете Белој кући, Урсула фон дер Лајен је, уместо да разреши актуелни трговински рат између Сједињених Америчких Држава и Европске уније (издвајањем 370 милијарди долара за субвенције америчким фирмама и фирмама које дођу (региструју се) на америчко тле, Вашингтон ем уводи нелојалну конкуренцију ем, што је још опасније, "усисава" европске фирме, подривајући њихове националне економије) с председником Бајденом утаначивала "стратешку платформу" у конфронтацији са Кином.

Под паролом самоодрживости, независности и диверзификације, Бајден је инсистирао да се Европа потпуно осамостали од Кине у кључним индустријским и економским секторима, од енергије до производа високе технологије.

Готово наредбодавно је, у том смислу, тражио од холандског премијера Марка Рутеа да уведе строге рестрикције на извоз чипова у Кину, а од немачког канцелара Олафа Шолца да се ратосиља кинеске 5Г мреже. На том концепту се прави "платфорама еконске сигурности" за формацију Г7, уз оштре претње Кини ако се одлучи на војну помоћ Русији.

Због блиске сарадње председнице Европске комисије и америчког председника на тој платформи су, између осталог, и потекле медијске приче о подељеним улогама европског тандема приликом посете Пекингу и разговора (четвртак, 6. април) са кинеским председником Си Ђинпингом: Емануелу Макрону намењена је улога "доброг" а Урсули фон дер Лајен "лошег" (строгог) полицајца.

Ваља уз то додати: председница Европске владе је у Пекинг стигла и као кандидаткиња (с тим се увелико спекулише) за функцију генералног секретара НАТО-а. Војне алијансе којој је "тесан" евро - атлантски простор, с већ најављеним амбицијама и аспирацијама на Далеком истоку...  

Дијалог је неопходан

Макрон је, иначе, свој оспоравани (не само од стране Американаца) излет у Пекинг објашњавао и оправдавао више политичким него економским разлозима, иако су се у шездесеточланој делегацији налазили представници најважнијих француских фирми (Ербас, на пример, с претензијом да Кинезима прода велики број авиона).

Кина, подсетио је Макрон у том контексту, својим блиским односима с Русијом, а они су учвршћени током недавне посете кинеског председника Москви, може да одигра велику улогу у решавању сукоба у Украјини. Дијалог с властима у Пекингу је, стога, неопходан. Француски председник је тако подсетио на кинески мировни план у 12 тачака (фебруар) који Запад, иначе, смишљено игнорише.   

У ауторском тексту за јавни сервис "Дојче веле", Александар Герлах (сарадник, између осталог, Универзитета у Оксфорду, некадашњи предавач на Харварду) упозорава да су "шок и трошкови који је рат (у Украјини) проузроковао", као последица ослобађања од руског гаса и нафте, "нису ништа у поређењу с оним што би могло да се деси уколико би Сједињене Америчке Државе од својих савезника захтевале да се у потпуности економски одвоје".

У Бриселу је, каже Герлах, превладало уверење да Кина можда није савршена, али је потребна и у будућности. А политички Берлин се сећа финансијске кризе из 2008. године, када је Пекинг покренуо инвестициони програм вредан 460 милијарди евра за путеве и инфраструктуру. Што је било драгоцено за извозно оријентисану Немачку.

На дуге стазе

Уз подсећање да је у глобализованом свету све међусобно повезано, овај аутор сматра да је потребно стварати савезе који имају смисла "на дуге стазе". Отуда закључак: не треба се одвајати од Кине, ни у добру ни у злу.

Тога су, очигледно, свесни лидери највећих европских економија, који су похрлили, и хрле, у Пекинг: немачки канцелар Олаф Шолц је то учинио у новембру (Французи су га критиковали што је то учинио исхитрено, одлазеће "на ноге Сију", непосредно после конгреса Комунистичке партије, уз још већи "грех": чинио је то искључиво у немачком  интересу), шпански премијер Педро Санчез крајем марта, а сада француски председник Емануел Макрон.

Макрон је то учинио у тандему са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен. Порука је требало да гласи: француски председник, који не одустаје од лидерске амбиције у европској фамилији, ето, за разлику од немачког канцелара, не мисли само о националним, него и – европским интересима...