Украјинска драма немачке Левице

Раскол који (по)одавно потреса Левицу, у чијем епицентру се нашло њено најпрепознатљивије и најпопуларније лице, њена "икона", Сара Вагенкнехт, прераста у драму ове немачке опозиционе странке. С непредвидљивим последицама за политички рељеф најмногољудније нације Старог континента.

Последња истраживања јавног мњења показала су, наиме, да би ова странка, која вуче корене из комунистичке партије (иако се директно није тако звала) бивше Источне Немачке, кад би се у овом часу одржали парламентарни избори, не би успела да прескочи "праг" од пет одсто и уђе у Бундестаг. И да, чак, у најгорем, а сасвим могућем, сценарију, можда нестане с немачке политичке сцене.

Наговештаји да би харизматична Сара Вагенкнехт могла да, као страначки јеретик и отпадник, оснује сопствену странку, могла би, расколнички, да заиста угаси Левицу. Или да је, у бољем случају, а за странку и даље лошој варијанти, учини политички безначајном.

Та опасност лебди над странком и без чекања на парламентарне изборе. Њен пад у безначајност, и не желећи то, убрзава рискантно инсистирање најужег партијског руководства да Сара Вагенкнехт врати странци посланички мандат.

Уместо слања немачког оружја нек проговори дипломатија

Ако би она то заиста одмах учинила, раскол би био потпун. Левица би, како ствари тренутно стоје, са ионако малим бројем посланика (39 у Бундестагу који има више од 700 посланичких места) изгубила статус парламентарне групе (фракције) с посебним правима: с одласком Вагенкнехтове отишло би, рачуна се, најмање 10 посланика Левице.

Иако су страначка варничења око, и због, "црвене" Саре, у странци која грозничаво трага за сопственим (изгубљеним) идентитетом, почела пре тога, рат у Украјини представљао је, и очигледно представља, преломни тренутак: Вагенкнехтова и њена партија су се због тога нашли у потпуном, и непомирљивом, раскораку.

Док је она, чувеним Манифестом за мир (потписало га је, за кратко време, више од 600.000 људи од имена и формата) заједно с публицисткињом Алис Швајцер, апеловала да уместо слања немачког оружја (које увек убија) проговори дипломатија, вођство (не и већина њених чланова и присталица) некад пацифистичке странке придружило се званичној струји која је ударала, и удара, у ратне бубњеве.  

Уследио је, потом, импресивни "устанак за мир", који је, на позив Саре Вагенкнехт, пред Бранденбуршком капијом, по цичи зими окупио пет пута више људи него 10.000 што се очекивало. Био је то знак, и наговештај, рађања новог, и снажног, мировњачког покрета, који је узнемирио, и алармирао, не само власти у Берлину, него и руководство Левице: оно се, демонстративно, оградило од великог скупа.

С очигледно фаталним последицама: странка губи поверење у свом најјачем упоришту, на истоку земље. Њен пад у могућу, и претећу, безначајност, дешава се упоредо с узлетом Алтернативе за Немачку. Странке на супротном политичком пољу, десничарске, која је, осећајући и читајући боље "пулс" нације, остала доследно изричита против уласка Немачке у (украјинску) ратну лаву.

Политички профит је промптно стигао: истраживање које смо споменули показало је да би Алтернатива, при изборима у овом часу, постала, после опозиционих демохришћана (конзервативаца) друга по снази странка у Бундестагу. Равна са социјалдемократама канцелара Олафа Шолца, или чак за нијансу испред некад моћне, и такође некад истински мировњачке партије Вилија Бранта!  

А шта је то у (ватреном) говору доскорашње "иконе" Левице на изворно њеном "устанку за мир" пред берлинском Бранденбуршком капијом иритирало поклонике ударања у ратне бубњеве и, у том контексту, само руководство њене, вероватно ускоро бивше странке. А што је, иначе, "промакло" медијској пажњи и код нас.

Све већа подршка

Осокољена подршком коју је добила на том скупу (и коју све више добија) Сара Вагенкнехт ће, по свему судећи, ускоро основати сопствену странку. Осећа да је много људи у овој земљи који, не само у овом часу, а у овом часу посебно, међу постојећим странкама не налазе сопствени политички завичај.

Вагенкнехтова је масу окупљену испред Бранденбуршке капије подсетила на медијску и политичку хистерију која се сручила на њу и Алис Швајцер, иницијаторке чувеног Манифеста за мир, али и на више од 600.000 грађана који су га потписали. Оптуживали су нас, рекла је, да смо "Путинови послушници", чак и плаћеници, покушали да нас споје с екстремном десницом.

То је само знак, приметила је Вагенкнехтова, колико је јавна дебата у Немачкој постала болесна. И одмах се директно и изричито оградила: неонацистима, "Грађанима Рајха" (дружини која је, иначе, планирала државни удар) и свима који стоје у традицији режима одговорног за најгоре светске ратове у историји људске цивилизације, није место на нашим мировним скуповима.

Упозорила је да су многи, "пијани од рата", изгубили компас. И да хистерично урлање у делу политичке и медијске сцене само показује да се плаше нашег мировног покрета, страхујући да неће моћи да наставе своју ратну политику.

Њена порука је гласила: треба разговарати и преговарати с Русијом уместо размењивања убитачних куршума. За њу солидарност значи спасавање живота, а не њихово уништавање. Солидарност значи радити за мир, а не за рат. За то нису потребни тенкови, него дипломатија, преговори и компромиси с обе стране.

Упозоравајући да свет никад, ни за време Хладног рата, није био тако "близу нуклеарног пакла", Сара Вагенкнехт је, опомињући, подсетила да политичари Немачке, који дугују Горбачову њено уједињење, желе да "упропасте Русију".

Данас би немачки тенкови поново требало да пуцају на руске војнике. Морамо да зауставимо то лудило. И те лажи: наша слобода се не брани у Украјини као што се није бранила (својевремено) ни у авганистанском Хиндукушу. Није ово рат за "племените вредности" него за ширење америчке и НАТО сфере утицаја.

Не желимо, упозорила је реско Вагенкнехтова, да немачки тенкови пуцају на праунуке милиона оних Руса и Рускиња чије је деде и прадеде Вермахт брутално убијао. Не сме се заборавити историја.

Сара Вагенкнехт је закључила да Немачка не сме да буде, фаталном политиком колебљивог канцелара Олафа Шолца, који непрестано попушта под притиском коалиционих партнера, либерала и посебно зелених, пред ратним бубњевима, увучена у рат толико "док он не закуца на наша врата"…

Политички отац

И за крај, два податка из биографије "јунакиње" ове приче. Први: мајка Немица, отац Иранац, у време њеног рођења (Јена, 6. јули 1967) студент у Западном Берлину. Чим је завршио студије, напустио је породицу и отпутовао у домовину, да се никад више не врати.

И други важан податак: икона Левице је сада супруга Оскара Лафонтена. Податак мање породично, а више политички релевантан. Реч је о најпознатијем међу чувеним Брантовим "политичким унуцима", бившим лидером Социјалдемократске партије (СПД), најзаслужнијим за победу која је окончала шеснаестогодишње владање Хелмута Кола.

Препустио је, са те лидерске позиције, право првенства и канцеларски трон Герхарду Шредеру. Као оштар критичар канцеларове ратне политике и учешћа у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999, демонстративно је, само неколико месеци по преузимању власти, напустио све положаје – супер министра у влади и челне позиције у најстаријој немачкој политичкој странци, СПД.

Са таквим и толиким искуством и импресивном каријером, Лафонтен је, неизбежно, постао и моћни протежер и заштитник Саре Вагенкнехт. Нека врста њеног "политичког оца".