Сукоб у Украјини донео је време политичког мраза и хладних ветрова у односима Берлина и Москве (или прецизније: у односу Берлина према Русији и свему што је руско) какви нису шибали ни у суморним временима Хладног рата.
Мало је шта још остало што није прекинуто и срушено у дипломатским везама под диригентском палицом провокативне (зелене) Аналене Бербок (понаша се "као слон у стакларској радњи", примећује "икона" Левице Сара Вагенкнехт) и у атмосфери запаљиве русофобије, коју несустало подстичу и потпаљују политичари и медији.
Драстично и драматично, протеривањем, смањено је руско дипломатско особље и број конзуларних представништава. Уобичајена комуникација сведена на најмању меру и на најниже нивое. Контакти са руском амбасадом означени и проглашени за (кажњиву) јерес.
Супруга бившег канцелара Герхарда Шредера (пореклом, иначе, из Јужне Кореје) отерана је с посла само зато што је с мужем била на пријему поводом руског националног празника. Једног дана ће то звучати невероватно и деловати фарсично, али...
Нит дијалога
У таквим временима и (готово непријатељским) околностима, сваки потез, а посебно кад је реч о избору и профилу новог (челног) човека за "најтежи дипломатски посао који Немачка у овом тренутку има" ("Дојче веле"), изазива несумњиву пажњу. И, као својеврсна порука, захтева посебно "читање".
Одлука се формално, како је то уобичајено, приписује надлежном министарству спољних послова. Дакле, Аналени Бербок. Избор дипломате који ће представљати Берлин у Москви, је, међутим, и очигледно веома промишљено, пао са шире "платформе". Реч је, наиме, о особи која долази из политичке странке (либерали) с којом се Зелени Аналене Бербок, око многих тема, жестоко (јавно) споре. И човеку сасвим друкчијег, од њеног искључивог и радикалног, профила.
Да ли је већ ту упрограмирано варничење које би, упркос пословичној дипломатској дисциплини и лојалности, могло да повремено плане између шефице и (подређеног) амбасадора, који у немачким медијима већ наступа с те позиције, иако му московска врата још нису отворена?
Будући амбасадор, а време је већ да споменемо његово дугачко име, Александер Себастијан Леонс Фрајхер фон дер Ванге граф Ламбсдорф (представљаће се, дакако, краће, као Александер Ламбсдорф, задржавајући од свих племићких титула, оно грофовско) најавио је да ће следити дипломатску филозофију свог великог узора и страначке "иконе" Ханса Дитриха Геншера. А та "филозофија" је, овом приликом, сажета у констатацији да се "нит дијалога" никад не сме прекидати. Посебно кад је реч о Русији. Уз изворни цитат најдуговечнијег и најпознатијег послератног немачког шефа дипломатије: Ако допустимо да се нит разговора прекине, нећемо приметити да се било шта променило...
Где је ту Аналена?
Какав отац, такав син
Како ће будући амбасадор обављати своју мисију и, по немачким медијима, "херкуловски" задатак у Москви? У разговору с новинарима "Берлинер моргенпоста" прецизирао је: свој задатак, рекао је, види у томе да недвосмислено, али, нагласио је, дипломатски (не воли оштре речи) саопшти руској страни како ствари види немачка влада.
Искључиво дипломатски, без оштрине? То јесте Геншерова линија, а Геншерова странка је дала, у разним коалицијама, најпре са социјалдемократама, а потом, дуго, са конзервативцима, досад највећи број министара спољних послова (Валтер Шел, Ханс Дитрих Геншер, Клаус Кинкел, Гвидо Вестервеле). То је фотеља која им је у актуелној "семафор" коалицији измакла. Припала је, други пут после Јошке Фишера, Зеленима. А тон, дипломатски смирен, без "оштрих речи", на којем инсистира будући амбасадор (либерал) није (иритантни) тон његове "зелене" шефице.
Александеру Ламбсдорфу ће се, дипломатски, отворити московска врата из другог покушаја. Први пут је то требало да се догоди 1997. године. Било је предвиђено да преузме место аташеа за културу у немачкој амбасади у престоници Русије. Учио је, и научио, ужурбано руски (у Новосибирску) али га је Клаус Кинкел, тадашњи шеф (западно)немачке дипломатије, вратио у Бон да организује и води његов посланички уред.
Презиме Ламбсдорф је, иначе, веома познато и звучно у овој земљи. Мање по племићким коренима (по томе има угледнијих и утицајнијих), више по политичком учинку у републиканској Немачкој. Отац будућег амбасадора Хаген граф Ламбсдорф био је од 1982. до 1985. (време Хладног рата) на челу одељења за културу немачке амбасаде управо у – Москви. Син је, као тинејџер, више пута тамо навраћао.
Звучно име
Још звучније је име његовог стрица, Ота (грофа) Ламбсдорфа. Био је у влади Хелмута Кола (веома утицајни) министар привреде. И, једно време, лидер странке Слободних либерала (ФДП). Све док га велика корупционашка афера (Фликова, именована по немачком милијардеру) није отерала из министарске фотеље и с политичке сцене.
Знање руског, научено у Новосибирску, сада је, после четврт века, сигурно играло извесну улогу у амбасадоровом именовању. Не и пресудну. Као што ни у "руској (дипломатској) вези" оца и сина, у новом шефу немачког представништва у Москви не треба видети "руског човека".
Никако, и напротив. Александер Ламбсдорф (тренутно посланик Бундестага) познат је као оштар критичар руског "агресорског рата" у Украјини. И као ватрени поборник безусловног и неограниченог снабдевања Кијева оружјем и новцем.
Био је, такође, оштар критичар изградње Северног тока (за њега је тај пројекат био "геополитичка глупост, дипломатски дебакл") иако су од тога највише користи имали протежери либерала, немачки индустријалци, из чије подршке је мала странка стицала утицај неупоредив са њеном реалном политичком тежином.
Богат политички пртљаг
Александер Ламбсдорф носи у Москву богат политички пртљаг, с импресивном каријером и великим искуством на међународној сцени. Рођен је 1966. године у Келну. Школовао се у Хамбургу, Бриселу и Бону. Студирао у Бону и Вашингтону, где му је један од предавача била (код нас по злу позната) Мадлен Олбрајт.
Као и другој деци из богатих, утицајних (уз то и племићких) породица, лако су му се отварала важна врата: позната консултантска фирма "Мекинси", Европска комисија, челна функција фондације (либерала) Фридрих Науман, министарство спољних послова (уред за планирање), одељење за медије у немачкој амбасади у Вашингтону, 13 година представљање либерала у Европском парламенту, чији потпредседник је постао 2014. године.
У Немачку се вратио 2017. године. Са страначке листе у најмногољуднијој немачкој покрајини, Северној Рајни Вестфалији, ушао је у Бундестаг. Био је заменик посланичке групе, задужен за спољну политику.
Довољно "штофа" за једну биографију и живот једног педесетшестогодишњака. "Валидна" препорука за амбасадорско место и "херкуловски" задатак који га чека на "најтежем дипломатском послу" који Немачка у овом часу има и може да понуди...