Посланици (несложне) владајуће ("семафор") коалиције, коју први пут у Немачкој чине три странке различитих политичких профила и опредељења, отишли су на годишњи одмор с (веома) лошим оценама. Кад би се у овом часу одржали парламентарни избори, влада Олафа Шолца би доживела пораз - резултат је 7. јула обелодањеног (поузданог) истраживања.
Најновије опипавање пулса јавног мњења, а "Инфратест димап" га обавља у редовним месечним интервалима под називом "Немачки тренд" за потребе јавног телевизијског сервиса (АРД), показало је две, за политичку елиту у Берлину, крајње неповоље, али не и изненађуће ствари: незауставив узлет десничарске Алтернативе за Немачку и (готов) драматичан пад политичких акција свих (осталих) парламентарних странака.
Алтернативци су, према овом истраживању, остварили најбољи резултат у историји најмлађе странке на немачкој политичкој сцени (основана 2013), са 20 процената подршке оставили би иза себе (појединачно) све странке владајуће коалиције, укључујући и некад веома моћну Социјалдемократску партију, посебно из времена њене "иконе", великог Вилија Бранта. Она би морала да се задовољи (понижавајућим) трећим местом са само (потенцијалних) 18 одсто гласова.
Наставља се све уочљивије опадање популарности арогантно амбициозних Зелених. Пали су на 14 процената: најслабији резултат у последњих пет година. Либерали (ФДП) се држе око традиционално њихове квоте од седам одсто. Опозициона Левица, раздирана унутрашњим сукобима и расколима (њено најпрепознатљивије лице Сара Вагенкнехт напушта странку и, очигледно, оснива своју) не би, како ствари у овом тренутку стоје, успела да прескочи праг од пет процената и уђе у Бундестаг.
Алијанса конзервативаца, Хрићанско демократска унија (ЦДУ) и "сестринска" (баварска) Хришћанско социјална унија (ЦСУ), с најдужим стажом на власти у овој земљи (дала је највише (пет) канцелара) коју су бирачи на минулим парламентарним изборима послали у опозицију (после 16 године (пре)дуге владавине Ангеле Меркел) држи и даље прво место (тренутно 28 процената) али се и њена политичка "главница" круни.
После шока који је на немачкој политичкој сцени минулог месеца направио "историјски пробој", медијски и политички анатемисане (као екстремне и популистичке) Алтернативе за Немачку – први пут је њихов кандидат постао челник једног округа – плануле су жустре и запаљиве расправе о томе ко је крив за стреловит успон проскрибоване странке. И шта учинити да се тај "јуриш" заустави и спречи снажно немачко "проклизавање" удесно.
У тим расправама свако сваког оптужује. Опозиција (што се подразумева) "неспособну власт" и и њену "погрешну политику". За то, истина, има јаке аргументе: 70 пет одсто учесника у најновијем истраживању, незадовољно је учинком владајуће коалиције.
И коалиционари се међусобно гложе и оптужују. Чине то јавно, све упадљивије и политички разорније. Канцелар Олаф Шолц не успева да помири, и обузда, наглашене амбиције, аспирације и интересе "млађих партнера", странака посве различитих програмских и идеолошких опредељења, Либерала (ФДП) и Зелених.
На жестоком удару су се посебно нашли "зелени" (и по искуству, не само по страначкој боји) министри на кључним позицијама: шефица дипломатије Аналена Бербок и Роберт Хабек, вицеканцелар и министар привреде. С очигледним последицама: све драматичнији и драстичнији пад популарности еколошке странке.
Иритантан и надмен наступ Аналене Бербок на међународној сцени, с хушкањем против Русије и држањем лекција Кини (раније споменута Сара Вагенкнехт каже за њу да се понаша као "слон у стакларској радњи", непримерено функцији министра спољних послова), и њен колега Роберт Хабек, који је с покушајем да "на препад" измени фамозну агенду радикалном променом система грејања (већ од почетка следеће године) која подразумева прелазак на обновљиве изворе енергије, с потпуним избацивањем (забраном употребе) гаса и нафте, изазвали су гнев и фрустрацију грађана.
А онда је, као резултат интервенције једног опозиционог посланика из редова конзервативаца, уследио жесток шамар влади: Савезни уставни суд осујетио је одлуком од 5. јула (из процедуралних разлога) усвајање (надасве) спорног закона, два дана уочи планираног (и заказаног) гласања у Бундестагу. Иако је питање проблематичног закона остало отворено, опозиција је ликовала, а узнемирени и гневни грађани бар мало одахнули…
Оно што власт и етаблиране странке највише у овом тренутку брине и окупира јесте питање: како обуздати незауставив успон десничарске Алтернативе за Немачку.
Испоставило се у два случаја на истоку земље (територија бивше Немачке Демократске Републике) да ригорозан "санитарни кордон" које су све парламентарне политичке странке без изузетка направиле око Алтернативе - беспоговорно сви против ње, нико с њом - није за то довољан. У оба случаја све странке су сложно стале иза демохришћанских кандидата, а победу су, упркос свему, однели кандидати јеретичке Алтернативе.
И још нешто, очигледно важније: Алтернатива је, боље од свих осталих странака, имала више слуха за расположење и страхове људи у Немачкој. Посебно кад је реч о трошковима живота, високом цеху који земља плаћа због радикалног заокрета у енергетској политици (изнуђено одустајање од сигурног снабдевања јефтиним руским гасом), све дубљим и опаснијим урањањем у украјинску ратну лаву, хаотичној (националној и европској) мигрантској политици...
Опомињући и упозоравајући знак за оно што тек предстоји: осокољени овим успесима, и све снажнијом подршком, прваци Алтернативе усхићено кликћу да ће "тек писати историју".
Амбициозност очигледно није без покрића: следеће године, значи непосредно пред оне за Бундестаг (2025) предстоје избори у три источнонемачке покрајине где ова странка има веома снажно упориште. Истраживања показују да би Алтернатива у овом часу могла у Тирингији да освоји 34-35 одсто гласова. И, без премца, буде најјача политичка снага у покрајини.
Демократски узуси кажу да би њени противници морали да прихвате нежељену реалност. А већ упрограмирани тријумф у источнонемачким покрајинама представљао би, неспорно, снажну платформу за још амбициознији јуриш на Бундестаг.
У страху од тога, у оптицају су, све учесталије, проблематичне идеје о забрани странке.
Осим што је та идеја заиста спорна (како игнорисати вољу толиког броја њених присталица), она је, очигледно, и тешко изводљива. За доношење такве одлуке, што би значило слање све снажније странке у илегалу, Уставни суд захтева неупитне, непорециве разлоге и доказе.