Филмски "повратак" Опенхајмера и страх од нуклеарне апокалипсе

Једно је сигурно: најновији филм Кристофера Нолана "Опенхајмер", који је тек ушао у биоскопе, "предодређен" је, судећи по критикама и реаговању публике, да буде уметнички бољи и финансијски профитабилнији од свега што је овај редитељ до сада остварио. А његов досадашњи учинак је, и у једном и у другом смислу, заиста импресиван: његови филмови зарадили су пет милијарди долара, 36 номинација и 11 Оскара!

Тешко је, међутим, проценити колико ће у свему томе, новом успеху, имати удела рат у Украјини, иако се и с тим увелико спекулише: с ратом се, наиме, вратио и постао застрашујуће реалан страх од (могуће) нуклеарне апокалипсе.

Сам редитељ каже (према писању немачког "Шпигла") да је сценарио за његов најновији, и најинтригантнији, филм био готов знатно пре него што је почео сукоб у Украјини.

За његову подлогу послужила му је биографија научника "Амерички Прометеј: тријумф и трагедија Џеја Роберта Опенхајмера", за коју су двојица аутора, Кај Берд и Мартин Џејмс Шервин добили Пулицерову награду.

Кад рат режира

Признаје, ипак, да је овај рат "режирао" неке сцене. Дао им у филмској причи о творцу прве атомске бомбе, из новог угла, посве ново значење. И драматичнију актуелност.

Реч је посебно о сценама у којима амерички политичари и научници, после Другог светског рата, расправљају: шта ако (и) Руси употребе атомску бомбу?

То се, каже Нолан, сада "чита" из другог угла: постоји реална претња да би друга сила могла да употреби ово оружје. Као што су то Сједињене Америчке Државе учиниле у Хирошими и Нагасакију.

Опасност од нуклеарне апокалипсе не постоји само због руских претњи да би, ако као држава буде егзистенцијално угрожена, могли да употребе атомско оружје: стокхолмски институт "Сипри" бележи да атомске силе грозничаво модернизују (чине још разорнијим) своје арсенале.

Пресудан разлог

Један од разлога, свакако не и пресудан, да сними алармантно упозоравајући филм о творцу атомске бомбе, и њеној разорној моћи, било је реаговање једног од његових синова тинејџера. Кад му је први пут саопштио какав филм намерава да сними, дечак је рекао: атомска бомба, то више никога не плаши...

Био је, каже, веома изненађен. Можда је то управо, рекао му је, разлог да то учиним. Признаје да је њега, и пре избијања рата у Украјини, све време одрастања (сада му је 52 године) опседао страх од атомског рата. Истраживања у припреми за снимање филма о Опенхајмеру су га још више узнемирила.

За Кристофера Нолана проналазак атомске бомбе представља "најдраматичнији тренутак у историји човечанства". И "прекретницу у људској егзистенцији". Разлог да Опенхајмера, уз све противуречности и контроверзе његове личности, сматра "најзначајнијим човеком који је икада живео и постојао". 

Херој или злочинац? Човек који је створио оружје способно да, једним ударом, убије десетине хиљада људи? У филму нема изричитог одговора на та питања. Једно или друго: представити Опенхајмера у тим релацијама, поједностављено, било би, упозорава режисер, пренебрегавање историјских чињеница.

После успешног тестирања прве атомске бомбе у јулу 1945. године, Опенхајмер је цитирао један источњачки, хинду, спис: сад сам постао смрт, уништавам свет. Након разарања Хирошиме и Нагасакија, рекао је (тадашњем) председнику Сједињених Америчких Држава Харију Труману: моје руке су крваве. Никад се, међутим, није покајао што је учествовао у овом подухвату.

Пројекат "Менхетн"

Филм, иначе, приказује и прати раздобље живота физичара Роберта Опенхајмера, с посебним нагласком на време када је, усред Другог светског рата, био научни руководилац супертајног пројекта "Менхетн" чији циљ и задатак је био прављење атомске бомбе.

О том подухвату се доста, иначе, зна. Операција "Менхетн" се представља као америчка победа у трци са нацистима. Парадоксално звучи: у томе су америчким научницима помогли, и помагали, по једној верзији, управо немачке колеге. Опструирали су Хитлерове намере да се домогне атомске бомбе.

Довољно, уз више диверзантских напада савезничких командоса, укључујући и храбре Норвежане међу њима, који су извршили више успешних напада на добро чувана нацистичка постројења за производњу и складиштење "тешке воде".

Немачка је, иначе, располагала импресивним научним потенцијалом. Све звучна имена, међу којима и доста Нобеловаца. Амерички обавештајци су крајем рата кренули у велики "лов" на њих. Само у једном дворцу на фарми недалеко од Лондона, скупили су и чували: Макса фон Лауеа, Курта Дибнера, Пола Хартека, Ериха Богеа, Ота Хана, Хорста Коршинга, Валтера Герлаха, Карла Фридриха фон Вајцзекера и Вернера Хајзенберга.  

За Хајзенберга се поуздано зна да је био противник нациста. Као и његов, такође чувени, колега Карл Фридрих фон Вајцзекер. Брат, иначе, председника Немачке у време владавине канцелара Хелмута Кола, Рихарда фон Вајцзекера.

Био сам у прилици да као дописник "Политике" (тада) из Бона слушам објашњење чувеног научника Вајцзекера зашто се његовом научном тиму није "журило": ужасавала их је помисао да се Хитлер домогне оружја застрашујуће разорне моћи.

Дуго се веровало да су немачки научници у својим истраживањима били, ипак, далеко од коначног резултата. Појавила су се у међувремену документа из руских архива која говоре да је тим (раније споменутог) Курта Дибнера успео да направи бомбу и да је испроба: она је, по тој верзији, за коју се не може тврдити да је сасвим поуздана, убила неколико хиљада заточеника концентрационих логора...