Шредеров (неопростиви) "руски грех"

И свечаност уприличена у његову част, у завичајном Хановеру, послужила је као повод да се на Герхарда Шредера изнова сручи, медијско и политичко, дрвље и камење.

Повод је требало, у друкчијим приликама, да буде политички (крајње) бениган. Пред четрдесетак званица, углавном из круга пријатеља, бившем канцелару и лидеру Социјалдемократске партије уручени су 27. октобра повеља и златна страначка значка за 60 година чланства. Оно што припада сваком, обичном, члану странке с толиким (округлим) стажом.

С Шредером је, међутим, све друкчије, откад је, а то траје већ дуго, кренуло, као лавина, његово анатемисање. Оно, с растом русофобије у овој земљи – тренутно готово хистеричне – прераста у (заиста) инквизицијско.

Бивши канцелар је, бар што се нас тиче, особа која не би изискивала ни трунку самилости и саосећања. Не може се, једноставно, заборавити чињеница да је учешћем у НАТО агресији 1999. против Савезне Републике Југославије (а превасходно против Србије), увео Немачку у први рат после оног (разарајућег и пустошног) Другог светског рата.

Мора се, истина, рећи да је Шредер био једини лидер из агресорске формације (деветнаест НАТО чланица) који је, макар закаснело, признао: бомбардовање Србије представљало је флагрантно кршење међународног права. Дакле: акт (државног) терора.

Пример без преседана

Шредерово јавно анатемисање попримало је често заиста карикатуралне размере. Одстрањивали су га из управа спортских клубова. Познати ресторан "Стално представништво" у Берлину скинуо је с понуде јело по његовим именом – кобасице с каријем – а оставио "заумаген", висококалорично јело названо по Шредеровом претходнику на канцеларском трону, Хелмуту Колу. Један кафеџија на северу земље, забранио му је да, заједно са супругом (петом по реду) из Јужне Кореје - Сејон Шредер Ким уђе у ресторан...

Парламентарни одбор за буџет укинуо му је право на плаћени кабинет и један део особља. То право по закону припада, иначе, свим бившим канцеларима.

Пример без преседана. И није једини. Руководство странке покренуло је поступак да искључи свог најважнијег, и најпознатијег, живог члана.

Испоставило се, међутим, да је то политички веома ризичан подухват. Шредерове ставове против доливања уља на ватру, против безглавог слања оружја Украјини, што само продужава рат, дели велики део партијског чланства. И јавности.

Одбор Социјалдемократске партије (СПД) из Хановера, једини за то надлежан, ослушкујући такво расположење, одбио је демонстративно да искључи Шредера из странке. У његовој је "режији" уприличена и она, медијски и политички, наједном, спорна светковина споменута на почетку овог текста.

Медији су грмели. Издавач утицајног политичког дневника "Франкфуртер алгемајне цајтунг" Бертолд Колер је одавање почасти бившем канцелару и лидеру странке означио као "срамну флеку у историји Социјалдемократске партије..."

Двојац на челу странке, Саскија Ескен и Ларс Клингбајл, који је грозничаво инсистирао на Шредеровом изопштењу, невољно је морао да стави потписе на повељу која му је, са златном значком, уручена.

Какав је то неопростив грех учинио Шредер?

Пркосно доследан

Бивши немачки канцелар, као ни остали НАТО лидери, није одговорао за злочине почињене током бомбардовања 1999. године, а у његовој земљи га кажњавају због одбијања да се политички "посипа пепелом" због политике добрих односа са Москвом, која је, наједном, оглашена за погрешну.

И, посебно, због одбијања да се одрекне, државничког и личног пријатељства са руским председником Владимиром Путином.

У оптужбама да се "продао Путину", због чињенице да је, по силаску с власти, имао уносне и високе функције у великим руским енергетским фирмама "Росњефту" и "Гаспрому", пренебрегава се сада, намерно, круцијална чињеница: споразумима о градњи прво Северног тока 1, а потом и Северног тока 2, бивши канцелар је "купио" Немачкој и Немцима дуге године благостања, а најснажнију привреду Старог континента учинио планетарно конкурентном, захваљујући управо и искључиво, јефтиним и сигурним руским енергентима.

Вашингтон му то није опростио. Мењале су се администрације и станари у Белој кући, али је једно било и остало непромењиво: сви су редом, од Обаме и Трампа до Бајдена били против политичке, а посебно енергетске, везе Немачке и Русије. Све док је, на велику, и искључиво немачку штету, нису хируршки пресекли.

У сваком случају, Шредер је остао, бар кад је реч о односу на Русију и њеног председника, пркосно доследан. То му се, тај "руски грех", тек не прашта. И никад неће бити опроштено.

Уважавање и поверење

Неуважавањем и поверењећу да се посипам пепелом, то није мој стил, рекао је новинарима "Њујорк тајмса" у првом интервјуу после избијања рата у Украјини.

Осудио је, иначе, јавно тај рат и означио га као "велику грешку". Ни то му није помогло. Покушао је и да посредује. На искључиви захтев Кијева.

Говорећи недавно о тој неуспешној мировној мисији обелоданио је: торпедовали су је Американци...

У споменутом разговору с новинарима "Њујорк тајмса" испричао је да се у Истанбулу, на путу за Москву, срео са украјинским парламентарцем Рустемом Умеровим. Кијев је тада био спреман да прихвати (спасоносну) неутралност Украјине и одрекне се идеје о уласку у НАТО.

Немац је, очигледно, примљен у Москви с уважавањем и поверењем. У томе је важну улогу имала управо чињеница да је остао лојалан, упркос свему, старом пријатељству. Дневник "Известија" је објавио, у том контексту, текст под насловом: "Бивши немачки канцелар одбио да се извини за своје пријатељство с Путином".

По повратку из Москве Шредер се поново, опет у Истанбулу, срео са украјинским изаслаником. После тога, сасвим неочекивано, престао је сваки контакт с Кијевом: прорадио је, очигледно, вашингтонски даљински управљач.

Рат и разарања, с трагичним билансом жртава на обе стране, настављени су. А мира ни на видику…