Судбински дан немачке историје

После тешког ратног пораза и пада монархије, социјалдемократски политичар Филип Шајдеман узвикнуо је 9. новембра 1918, с балкона Рајхстага: "Живела Република Немачка!"

Адолф Хитлер је, 9. новембра 1923. из минхенске пивнице, покушао државни удар. Пучистички каплар послат је на робију. Десет година касније домогао се (легалним путем) канцеларског трона. И неприкосновене, разарајуће моћи - коју годину касније гурнуо је свет (и сопствени народ) у дотад највећу катастрофу.

Немци су пре неки дан обележили осамдесет пет година од "ноћи поразбијаних стакала", стравичне "Кристалне ноћи", 9. новембра 1938. године. Она је представљала програмирани погром Јевреја широм Немачке и Аустрије. И увертиру у Холокауст.

Те ноћи крвавог нацистичког пира убијено је, по подацима израелског Јад Вашема, (најмање) деведесет Јевреја, уништено 7.500 јеврејских радњи и фабрика, спаљене синагоге а 30.000 ухапшених несрећника послато у концентрационе логоре Дахау и Бухенвад.

Осамдесет пет година после погромашке „Кристалне ноћи“, малобројна јеврејска заједница у Немачкој живи (опет) у страху. Паничном, после рата између државе Израел и палестинског Хамаса, иако је антисемитизам у овој земљи попримао драматичне размере и пре ратне експлозије на Блиском истоку. Поодавно је, наиме, на улицама немачких градова ношење (јеврејске) идентитетске "кипе" постало веома рискантно.

Канцелар Олаф Шолц и први човек јеврејске заједнице у Немачкој Јозеф Шустер обележили су дан сећања на „Кристалну ноћ“ у берлинској синагоги: она је у октобру била нападнута…

Суморна сенка блискоисточног сукоба подастакла је у овој земљи, у исто време, потенцијално експлозивни антисемитизам и исламофобију. Кључа на улицама. И у школама. Школе у Берлину ових дана заједно обилазе јеврејски рабин Елијас Драј и муслимански имам Ендер Четин. Позивају нас, кажу, као ватрогасце, кад избије пожар…

Шеф државе Валтер Франк Штајнмајер схватио је да би враг могао да однесе шалу. Оранизовао је, пре неки дан, округли сто с темом „Рат на Блиском истоку: за миран суживот у Немачкој“, на који је позвао јеврејске и муслиманске прваке.

Ако претходно споменути датуми изазивају суморна немачка сећања, сећање на један 9. новембар обасјан је јарким бојама: 9. новембар 1989. када је пао Берлински зид. И отворен пут ка (поновном) немачком уједињењу.

Био сам, као стални дописник "Политике" из (тада) Западне Немачке, нека врста непосредног сведока онога што се, хаотично, збивало те заиста историјске ноћи: рушењем фамозног Зида, драстичног симбола Хладног рата, срушен је један свет.

Срушен је, наиме, свет који је почивао на блоковској "равнотежи страха". Заменио га је, распадом Варшавског пакта (и потоњим растакањем Совјетског Савеза), униполарни свет. И "страх од неравнотеже". На сцени је остала једна суперсила, САД, без репера и оријентира, опсесивно обузета пакленим тријумфализмом победника и хегемонијалним амбицијама, с (превасходно фаталним) последицама које трају. И још ће потрајати.

Рушењу Зида претходиле су, иначе, масовне демонстрације источних Немаца који су захтевали  демократизацију окошталог бирократског система. И пре свега, слободу путовања из (готово херметички) затворене земље. Грађани Немачке Демократске Републике могли су, наиме, као туристи, да путују искључиво у земље источног блока. Хиљаде њих искористило је и ту прилику за опседање западнонемачких амбасада у Прагу и Будимпешти. Без жеље да се врате у домовину.

Могло се тих дана и недеља наслутити да се нешто озбиљно иза брда ваља. Нико, међутим, није рачунао са падом Зида. Било је то велико изненађење и за лидере најмоћнијих држава, САД и (још постојећег) Совјетског Савеза и њихове такође моћне обавештајне службе.

Џорџ Буш (старији) сазнао је, каже, за догађај у ноћи 9. новембра из медија. Михаила Горбачова су тек ујутру обавестили (нису смели да га буде) о драматичним догђајима у Берлину. 

А Берлински зид, за који је тадашњи лидер Источне Немачке још веровао да ће "вечно" остати и опстати, те ноћи је - иако све то делује невероватно и апсурдно - учинила излишним (физички је монструозна грађевина уклоњена тек знатно касније) једна непромишљено изречена реч!

Партијско руководство Источне Немачке, уздрмано масовним протестима, одлучило се да "отвори вентил" и либерализује режим путовања. На седници Централног комитета донета је тог дана одлука: грађани ће моћи, без великих перипетија, да оду у Западну Немачку и, што је за ову причу и догађај посебно важно, западни део такође подељеног Берлина.

Одлука је требало да ступи на снагу сутрадан, 10. новембра. Њу је, не сачекавши крај заседања највишег партијског форума, требало да саопшти члан Политбироа, шеф партијске организације главног града, Источног Берлина и главни уредник партијског дневника "Нојесдојчланд" Гинтер Шабовски.

Шабовски је о томе обавестио домаће и стране новинаре – а збивања у његовој земљи тих недеља била су "светска тема" – на крају монотоне конференције за штампу.

Дописник италијанске новинске агенције Анса питао је Шабовског: "Када одлука о слободном преласку граничних прелаза ступа на снагу?" Уочљиво затечен, искусни политичар је претурао по папирима који су му били припремљени за конференцију а онда изрекао ту "судбонсону реч" - одмах.

Све светске агенције су, у размаку од неколико минута (најбржи је био Ројтерс) обнародовале да грађани Источне Немачке могу одмах, без икаквих сметњи и перипетија, да путују у иностранство.

Пратио сам те вечери седницу западнонемачког парламента који је заседао у Бону. Кад је стигла вест с конференције Гинтера Шабовског, посланици су спонтано устали и  запевали немачку химну. Схватили су, очигледно, да је поновно уједињење само питање дана.

Тадашњи канцелар Хелмут Кол се те ноћи нашао у званичној посети Варшави. Његов блиски сарадник Едуард Акерман му је телефонирао: "Господине канцелару, држите се чврсто за столицу, руши се Зид". Канцелар није могао да верује. У току је телевизијски пренос историје уживо, рекао му је Акерман. Кол је прекинуо посету и хитно се вратио у земљу.

Грађани Источног Берлина су најпре с неверицом примили вест. Потом је кренула лавина. Затеченим полицајцима и војницима на граничним прелазима није остало ништа друго: под притиском десетина хиљада људи који су хрлили на западну страну, подигли су рампе.

Иако још (физички) неначет, Зид је, са читавим системом препрека, као најбоље чувана  граница на свету, постао сасвим излишан.

Нада Егона Кренца, Хонекеровог наследника, да ће му у помоћ прискочити Горбачов, и успоставити стари ред и поредак, показала се као велика заблуда. Русија је у том тренутку имала моћну и добро опремљену, моторизовану армију, неколико стотина хиљада војника, на тлу Источне Немачке.

Наредба из Москве је, међутим, гласила: нека воска остане у касарнама...