Све је (опет) почело (и васкрсло) кад је загребачки градоначелник Томислав Томашевић најавио (лето 2023) да ће (нова, левичарско зелена) власт у хрватској престоници укинути називе улица личностима које су биле "повезане са усташким злочинима".
Иако се, како сам чуо, у Назоровом случају, од тога одустало, половином јануара ове године, кроз друштвене мреже, и мобилне телефоне, протутњала je (стигла и до мене) та "спектакуларна" вест у чијем средишту се нашао "осумњичени" партизански песник. И код многих изазвала недоумицу и – згражавање.
На оној "кажањеничкој" листи загребачких власти нашао се, наиме, уз Филипа Лукаса, и Владимир Назор. Две посве различите личности, две посве различите политичке биографије.
Филип Лукас (1871-1958), географ, историчар, геополитичар, најдуговечнији председник Матице хрватске (од 1928. до 1945). Осуђен (1945), у одсуству, на смрт због (неспорне) подршке усташком режиму Независне Државе Хрватске. Жупанијски суд у Загребу поништио је пресуду 2017. године.
Владимир Назор (1876-1949), хрватски (партизански) песник, писац, политичар. У рату (Народноослободилачком) председник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, први председник (после рата) Хрватског сабора. Некад слављен, помало заборављен. Никад осуђиван. Највећа награда Хрватске за књижевност (и, шире, уметност) носи његово име име.
Откуд, онда, Назор у "усташком друштву"?
За све је криво недавно оживљавање "фантомске песме" ("Поглавник") која му се некад давно приписивала. И сад је, опет, као река понорница, на "шлагворт" одлуке загребачких власти, "испливала" и грунула у јавност и у (необуздане) друштвене мреже.
Присетио сам се да се та прича једном давно, нисам знао када тачно, такође интригантно, узнемиравала јавност. А онда су упомоћ прискочили интернет и Гугл, који све памте и ништа не заборављају.
Испоставило се, у том лаком трагању, да се Дубравко Јеличић (1930-2020, књижевник, академик, заступник у Хрватском сабору, добитник награде "Владимир Назор" за животно дело), први пут ("негде око 1974-1975"), док је учествовао у припремању критичког издања Назорових сабраних дела, озбиљније позабавио причом "да је Назор, пре одласка у партизане, написао песму посвећену Анти Павелићу".
Јонкеов подугљиви осмех
Јелачићева прича о "трагању за том пјесмом", објављена, иначе, у гласилу Матице хрватске, "Вијенац" (број 365) делује као (литерарни) "трилер". Прелистао је, каже, целокупну (хрватску) периодику од 1941. до 1942. (те године Назор је напустио Загреб и отишао, заједно са Иваном Гораном Ковачићем, у партизане. О тој песми ни трага.
Кад је већ био "дигао руке од (даљег) тражења", срео је професора Јонкеа. Реч је о Људевиту Јонкеу (1907-1979), хрватском лингвисти, потписнику чувеног Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику, убрзо потом жестоком критичару тог договора. И још жешћем борцу за посебан хрватски језик.
Кад је од Јеличића чуо да ради на уређивању Назорових песама за његова сабрана дела, на Јонкеовим уснама "залепршао је онај његов толико карактеристични, помало и подругљив осмијех". А хоћете ли, питао је, објавити и ону његову пјесму "Поглавнику"?
Морао бих је најпре пронаћи, одговорио је Јеличић. Јонке: Наћићете је у "Хрватској ревији". Јеличић се захвалио и одмах "одјурио на Марулићев трг", наручио "Хрватску ревију", из 1941, 1942, па и "за сваки случај још и за 1943". Песму, ни тада, није нашао.
Свратио је код своје сестричине у Свеучилишну књижницу и саопштио јој његове "недоумице". Рекла му је: "Ено ти тамо у витрини, у предсобљу, комплет "Хрватске ревије", нитко то други никада није имао у руци, све што је у њему (њој) икада било то је у њему (њој) и сада". Песме, међутим, ни ту није било.
Поуздани непоуздани сведоци
Јеличић је, ипак, имао већ два сведока. И поверовао да песма ипак постоји. Нешто касније стигао је још један "сведок". У Загребу се нашао Алија Наметак (1906-1987, приповедач, драматичар, фолклорист). У Градској кафани, током разговора "о свему и свачему", гост му је поставио "оно Јонкеово питање", на чему сада ради. Кад му је "рекао што и Јонкеу", пожалио се како већ данима узалудно трага "за Назоровом пјесмом Анти Павелићу". Алија "као из топа": "Имам је код куће, послат ћу вам је".
Пролазили су дани, али Алијине "пошиљке нема". Јеличић га је позвао. "Не могу је наћи, убих се тражећи, нема је па нема!" Приређивач Назорових сабраних дела је, "по трећи пут", одлучио да не губи узалуд време. А онда је, једног дана, срео на улици глумца и редитеља Људевита Галића (1919-2007). Не сећа се како је разговор "дошао на ту пјесму", али му је Лујо, "мртво хладно", рекао да је то "опћепозната ствар": "Ја сам ту пјесму рецитирао у Радничкој комори, на Антуново 1942, а други дан сам отишао у партизане..."
Размишљајући шта даље, отишао је (по ко зна који пут) у читаоницу Свеучилишне књижнице да (опет) прегледа "Књижевни тједник" из 1942. Тамо му је госпођа Маца Кучина, која је ту радила, у "повјерењу рекла": "Немојте то ни тражити, то је још 1945. послано Назору на његово тражење и никад се више није вратило".
Јеличићева сумња се повећавала. Ако је (спорна) песма заиста објављена у "Књижевном тједнику", Назор је, као сарадник тога листа "имао пуно разлога да тај лист уклони из библиотеке".
Знатно касније, Јеличић је успео да пронађе комплет "Књижевног тједника". Прегледао га је "врло позорно". Није нашао спорну песму. Тада су већ била изашла Назорова сабрана дела. И Јеличићева (пета) књига с Назоровим песмама, дакако без оне (и даље спорне) о Поглавнику.
Варљива сећања
Није се ова прича тиме окончала. Винко Николић је реаговао на "врло грубе антиназоровске инвективе" које су се чуле од неких заступника у Сабору. Констатовао у (његовој) "Хрватској ревији" (1996, број 3-4): "Не улазећи у Назоров 'кримен', знам да не постоји никаква Назорова пјесма Анти Павелићу... Ја бих за њу требао знати, јер сам у вријеме НДХ уредио антологију родољубивигог пјесништва 'Хрватска домовина', а такођер и родољубних пригодница 'Ловори' (1943), а 'такве пјесме нигдје нема'".
Тамо, у "Ловорима", објављена је Назорова песма "Порука пјесницима". Она је, међутим, каже Николић, уперена против Талијана у Далмацији, где Назор "поручује пјесницима: Будимо храбри/ Ал будимо своји. Ову пригодну пјесму, написану у вријеме НДХ, неки 'памте' као пјесму Павелићу".
Академик Дубравко Јеличић закључује: "Тајна" Назорове пјесме, послије тога Николићева чланка, бар што се мене тиче, ријешена је заувијек". Уз опску: "...Или можда ипак није?".
Његову сумњу, ако је сумња заиста постојала, појачао је Дарко Саграк (1934-2014, правник, издавач, публициста). Он је у "Вјеснику" (новембар 2003) потписао текст у којем је тврдио да је у "Хрватском народу" 14. липња 1944, Винко Николић, на дуплерици, објавио чланак "Опјевани Поглавник", илуструјући га с неколико песама, међу њима непотписану песму "Поглавник". Саграк верује да је њен аутор Назор. Песма је, наводно, остала непотписана због тога што се Назор, у то време, налазио у партизанима.
Неколико дана после овог "открића", на Сагракову тврдњу обрушио се Иво Хорват (1903-1994, песник, библиограф) тврдећи да (партизански песник, који је писао и о Титу) Назор то никако није, и не би могао написати. Јеличићу се Хорватова тврдња учинила недовољно аргументованом. Поглавника је портретисао, приметио је, "онај исти кипарски мајстор Аугустинчић (1900-1979) који је аутор најболег Титовог кипарског портрета и – Титов миљаник".
Објашњење Влатка Павлетића
А сада: како је уопште дошло до претходно препричаног, и делимично изворно цитираног, Јеличићевог текста? Објашњење је, у већ споменутом "Вијенцу" Матице хрватске дао "иницијатор" Влатко Павлетић (1930-2017, књижевни критичар, теоретичар књижевности, политичар, академик). На једном од честих сусрета са Дубравком Јеличићем, Павлетић му је показао "свој записак", неку врсту теза о "недоказаним тврдњама Дарка Саграка о евентуалном Назоровом ауторству пјесме о Поглавнику".
Будући да ми је Јелчић, каже Павлетић, испричао шта је све чинио и како је трагао за одгонетком "тајне која је и њега мучила", замолио га је да о томе "напише вјеродостојно свједочанство", с обзиром да се све одвијало на "начин примјеренији кримићу него знанственој заврзлами".
Уосталом тим пре, примећује Павлетић, што "неуспјех у рјешавању загонетке није катарзичан". Радозналцима "и након свега", констатује Влатко Павлетић, "остаје довољно штофа за размишљање и измишљање могућих расплетних рјешења".
Дубравко Јеличић у порученом тексту, под насловом "Фантомска пјесма" (и наднасловом Анте Павелић и Владимир Назор) закључује (у поднаслову): "Стручна би експертиза могла евентуално устврдити да су елементи прозодилије приписиви Назору, али нитко не би могао доказати да је садржај уистину поникао из Назоров инспирације и опчињености поглавником Антом Павелићем".
Уз све ово, у оптицају се, повремено, "активирају" и спекулације о томе како је Назор отишао у партизане. Оне имају "извор" у наводном сведочењу Назорове сестре, које је лансирано у јавност. А по тој верзији Назор није својом вољом отишао из Загреба. Њега је "отео" и натерао да оде у партизане – Иван Горан Ковачић (1913-1943)!
Владимир Назор је те спекулације, и пре него што су плануле, сам пресекао и оповргао. Учинио је то песмом "Чамац на Купи". Преко те реке, па у шуму, отишла су заједно два хрватска песника, аутора најпотреснијих песама о страдању Срба: Владимир Назор песмом "Мајко православна", Иван Горан Ковачић поемом "Јама".