Сунце се (на истоку) поново рађа
Права уметничка вредност је некада успевала пронаћи свој пут успркос политичким препрекама. Да ли је данас проблем у већим политичким препрекама, или у мањој уметничкој вредности?
Пре десетак дана, о стотину и двадесет петој годишњици књижевниковог рођења, дакле, 21. јула, многи овдашњи портали (укључујући и РТ Балкан) пренели су информацију агенције Танјуг о томе како се тим поводом присећају Ернеста Хемингвеја у његовом завичају у савезној држави Илиноис, односно на Флориди где је неко време живео. Претпостављам да је успомена на овог великог писца том приликом призивана и изван САД јер је он заправо добар пример америчког уметника са апсолутно глобалном славом, мада смо, ето, остали ускраћени за такву информацију.
Ипак, у време кад се поједини руски уметници "канселују" на Западу, занимљиво је подсетити на то како су у ранијим политички турбулентним временима уметност и култура, како се то каже, прелазили границе.
Јер поменута годишњица рођења није једина овогодишња Хемингвејева "округла" годишњица. Наиме, пре тачно девет деценија, 1934. године, дакле, Хемингвеј је први пут преведен на руски и објављен у тадашњем Совјетском Савезу. Није то била случајност и пуки резултат напора ентузијаста. Не, Хемингвеј је већ годинама био довољно велика књижевна звезда да су за њега знали американисти и они који су успевали пратити ондашњу продукцију на енглеском језику.
Креатори дотадашње културне политике у СССР-у сматрали су га, међутим, "декадентним" и нису допуштали његово објављивање. Онај коме је дато да за руске читаоце буде представник савремене америчке књижевности био је Дос Пасос због његових експлицитно изражених левичарских и социјалистичких политичких ставова. Ипак, крајем 1933. и почетком 1934. долази до извесне либерализације у партијском доживљају културне политике, првенствено под утицајем Коминтернине политике "Народног фронта", односно идеје да се направи калкулација с повећавањем толеранције спрам дела "буржоаских уметника" с циљем стварања савезника међу интелектуалцима и писцима на Западу.
Омиљени страни аутор
Ово је Хемингвеју широко отворило врата СССР-а. Од потпуне анонимности, преко појављивања у антологији америчке приповетке до објављивања једног избора кратких прича и превода романа "Сунце се поново рађа" прошло је једва годину дана. Из овог или оног разлога, Хемингвејева проза била је јако успешна и међу критиком и међу публиком у СССР-у.
Једна књижевноисторијска анегдота то добро илуструје. Познати руски књижевни часопис спровео је 1937. анкету међу петнаест водећих тадашњих руских писаца са питањем ко им је омиљени страни аутор. Од њих петнаест, девет је дало исти одговор: Хемингвеј. Реч је о писцу чије се књиге на руском појављују тек у последње три године, а који у тако кратком периоду успева да стекне толику репутацију. Треба на то додати да Хемингвеј, за разлику од солидног броја у СССР-у тих година популарних страних писаца, никад није отпутовао тамо.
Књижевну популарност није лако "фингирати" ни "оркестрирати" па су се ондашњи руски критичари знали упитати чиме је Хемингвеј у преводу тако освојио публику. Један од фреквентнијих одговора је био тај да Хемингвеј практично несвесно у много чему следи доктрину "социјалистичког реализма". Његов песимизам знали су тумачити као имплицитну критику идеологије хипериндивидуализма. Такође, у контексту стила и ширине душевних увида, ондашњи руски критичари су га успоређивали са Толстојем, Чеховом, Мајаковским и Пушкином.
Писац Вењамин Каверин био је опчињен тачношћу Хемингвејевог прозног казивања: "У Хемингвејевој уметничкој манири, читалац бива задивљен тачношћу, не само скоро невероватном тачношћу описа, него и необичном уверљивошћу интонације у ситуацијама кад се преносе најинтимнија искуства".
Уметничка вредност
Међу његовим дотадашњим романима, совјетска критика је понајвише ценила "Имати и немати" препознавајући у овом делу фокус на економским, социјалним и класним проблемима. Пошто је тај роман објављен 1937, односно у јеку Хемингвејеве ране совјетске рецепције, могла се поставити и хипотеза да се пишчев уметнички развој све више приближава идеалу уметности какав је пројектован у СССР-у.
Напослетку, некако у исто време, Хемингвејевој популарности у совјетској Русији помаже и "подмукло деловање" биографске актуелности. Његов одлазак у Шпанију у време грађанског рата доживљен је као врста позитивне и прогресивне политичко-друштвене акције. Драмски текст "Пета колона", који је надахнут искуствима из Шпанског грађанског рата, у СССР-у је дочекан са неподељеним похвалама и одушевљењем. У том је тренутку могло изгледати да је Хемингвеј дефинитивно "интегрисан" у књижевно поље тадашње совјетске Русије. Све је то, међутим, врло варљиво.
После пет златних година, односно периода између 1934. и 1939, Хемингвејева дела поново доспевају на "црну листу" и више се не преводе и не штампају. Касније ће се то поново мењати. Али Хемингвеј се, нема сумње, дубоко увукао у руску културу. Уосталом, по његовој причи "Убице" је 1956. године, као студент, са још двоје својих колега (Мариком Бејку и Александром Гордоном), филм снимио нико други до Андреј Тарковски. Више од четрдесет година касније, Александр Петров ће, по мотивима истоименог Хемингвејевог романа, направити кратки анимирани филм "Старац и море" за који ће у својој категорији добити и Оскара.
Било како било, права уметничка вредност је, како и из овога видимо, некада успевала пронаћи свој пут успркос политичким препрекама. Да ли је данас проблем у већим политичким препрекама или у мањој уметничкој вредности?
