Политичка подршка: Профитери, фанатици и опортунисти
Без првотног одушевљења људи попут Лујзе Солмиц, Хитлерове власти и њених последица не би било. Отуд и историчар Ричард Џ. Еванс не може да књигу "Хитлерови људи" заокружи без спуштања у "народ", онај народ који се тако лако и радо с партијом и вођом стопио у слоган
Како време пролази, медијски, јавни и интелектуални интерес за Хитлера и период његове владавине на Западу као да расте. Не прође година, а да се на тржишту не појави неколико књига које циљају на бестселер статус, а баве се овим темама.
Најновији пример таквог потенцијалног хита је рецентна књига историчара Ричарда Џ. Еванса "Хитлерови људи". Еванс је свакако један од највећих живућих стручњака за Трећи рајх, добитник низа значајних награда и почасних доктората. Објавио је више важних књига о историји Немачке генерално, нарочито у 20. веку, али је такође често бивао и у фокусу пажње мејнстрим медија.
Судски вештак
На прелазу из 20. у 21. век, Еванс је био главни судски вештак на чувеном суђењу кад је Дејвид Ирвинг оптужио Дебору Липштат за клевету јер га је она у својој књизи "Порицање Холокауста" назвала, између осталог, "страственим поклоником Адолфа Хитлера". Еванса је као вештака ангажовала одбрана, јер је он са својим студентима са докторских студија пажљиво проучио Ирвингов опус.
Колико дубоко се то суђење усекло у западну популарну културу показује и филм "Порицање" из 2016, базиран на том случају, филм који је режирао Мик Џексон (широкој публици најпознатији по великом хиту "Телохранитељ" из 1992. са Кевином Костнером и Витни Хјустон у главним улогама), у којем су наступили Том Вилкинсон и Рејчел Вајс, а Еванса је глумио Џон Сешнс (познат из низа хитова од "Банди Њујорка" до "Доброг пастира").
Евансов магнум опус је без сумње његова величанствена тротомна историја Трећег рајха објављена између 2003. и 2008. године. Књиге су од већине стручњака дочекане са великим ентузијазмом и хвалоспевима, мада је, наравно, како то са озбиљним књигама бива, било и оштрих критика, у чему се нарочито истицао Тимоти Снајдер.
Подмукло деловање биографија
У скорашњем интервјуу, Еванс одаје признање свом колеги Ијану Кершоу што је вратио дигнитет биографском приступу историји. Управо због нацистичког култа личности, историчари пре Кершоа су често избегавали биографски приступ, фокусирајући се на социологију и идеологију. Ипак, и Еванс очигледно мисли да биографски приступ нипошто није превазиђен.
У овој књизи, публицистички приступачној широј заинтересованој публици, а не само инсајдерима историчарске струке, он исписује више од двадесет биографских есеја о важним и мање важним мушкарцима и женама који су подржавали Хитлера, што из непосредне близине, што из мање или веће даљине.
Први и убедљиво најдужи есеј бави се самим Хитлером, а занимљиво је да Еванс суверено успоређује увиде практично свих важнијих Хитлерових биографа: од оних најстаријих из средине 20. века, па до аутора књига које су се појавиле у претходној деценији. Након тога следи низ биографија најближих Хитлерових сарадника: Химлера, Геринга, Гебелса, Шпера итд.
Већ и у најужем кругу Еванс препознаје различите мотиве и карактере, у најкраћем: неки су фанатици, неки опортунисти, а неки пуки профитери. Ипак, како књига иде даље, како у фокус Евансове пажње долазе фигуре не толико високо позициониране у хијерархији, али чији су животи опет потпуно промењени фасцинацијом Хитлером, те судбине бивају то занимљивије. Као у белетристици, неке врло ситне подударности напослетку одиграју кључне улоге у неким животима. У том смислу је нарочито индикативан есеј о лекару Карлу Бранту. Изузетно је занимљива и претпоследња биографија у књизи, она о Лени Рифенштал. Ипак, барем у неким аспектима, нарочито је откривалачка она последња, једина која говори о личности која не спада у оне које зове "историјским", биографија Лујзе Солмиц.
Од небеса до мочваре
Лујза Солмиц била је обична жена, у много чему просечна, једна од стотина хиљада или чак милиона таквих, особа која се скоро ни по чему није истицала. За разлику од свих осталих личности из ове књиге, она је једина о чијој биографији имамо један једини извор – њен дневник. О њој нема архивске грађе, о њој се нису изјашњавали савременици. Ипак, она је највећи део свог одраслог живота врло ажурно и врло опширно водила дневник и била је довољно самосвесна да препозна да тај дневник од више од седам стотина ситним рукописом исписаних страница може бити драгоцена историјска грађа па га је донирала Покрајинском архиву у Хамбургу.
Скромна учитељица, рођена у Хамбургу 1889, као млада жена у пониженој Немачкој након Првог светског рата, у Хитлеру препознаје некога ко домовини може да врати понос. Толико је залуђена да ће Гестапу да оцинкари рођеног брата који је био левичар и антинацистички активста већ у првим месецима Хитлерове власти.
Муж јој је Јеврејин, јунак немачке војске у Првом светском рату, али и он напослетку мора да носи жуту звезду. Ћерка им је полујеврејка, стога није аријевка, па јој нацистичке власти не дају дозволу да ступи у брак са аријевцем, мада њен изабраник чак и није Немац већ Белгијанац. Успркос овим личним детаљима, године и године су требале Лујзи Солмиц да се разочара у Хитлера.
Искреност њених записа, недостатак накнадне памети и сушта супротност с којом пише о Хитлеру у размаку од десет година, примера ради 1934. и 1944, вишеструко су поучни. Фирер јој се најпре указивао са самих небеса, да би напослетку пао на дно мочваре. Без првотног одушевљења људи попут Лујзе Солмиц, Хитлерове власти и њених последица не би било. Отуд и Еванс не може да књигу "Хитлерови људи" заокружи без спуштања у "народ", онај народ који се тако лако и радо с партијом и вођом стопио у слоган.
