Опроштај од Мадлен Олбрајт: Кад Хилари Клинтон чита Фокнера
Клинтонова истиче како је Олбрајтова "увек знала да препозна фашизам"; па описује како је до своје 11. године морала бежати и од фашизма и од комунизма, па се претворила у "шампионку демократије". Захваљујући (и) томе, могла се, по мишљењу Клинтонове, супротставити "диктаторима попут Слободана Милошевића из Србије"
Пре пет-шест дана, тачно 17. септембра, пут по светским књижарама започела је мемоарска књига Хилари Клинтон "Нешто је изгубљено, нешто добијено". Пре осам година, у ово исто време, Хилари Клинтон је била апсолутни фаворит на предстојећим америчким председничким изборима. У могућу победу Доналда Трампа није веровао скоро нико. Остало је упамћено да је Амбасада САД у Београду у једном хотелу организовала јавно праћење избора, а званице, све редом личности из друштвеног, политичког и културног живота, фингирале су гласање на изборима. На том узорку од неколико стотина Београђана, Хилари Клинтон је убедљиво победила.
Ипак, десило се нешто неочекивано, као што је и успех референдума за излазак Велике Британије из Европске уније, био неочекиван. Углавном, многи ће данас рећи да је нова епоха у глобалној политици започела управо 2016. године.
Опроштај са Олбрајтовом
У првим приказима ове књиге у великим англоамеричким медијима, истиче се како је ово већ четврта по реду аутобиографско-мемоарска књига ове ауторке. Код оваквих књига, увек се, наравно, гледа тајминг.
Стога није погрешно закључити да бар једним својим делом, ова књига излази и у функцији подршке Камали Харис, донекле у регистру: ако Америка пре осам година није први пут добила председницу, можда је ова година прилика за поправни испит. Нарочито јер се у њој често потенцира "женска моћ".
Тако је, рецимо, Хилари Клинтон имала потребу да се опрости од своје недавно упокојене пријатељице Мадлен Олбрајт. Из наше перспективе је занимљиво да је то једно једино место у књизи где се помињу Срби и Србија.
Парафразирајући неколико реченица великог либлинга данашњег западног политичког мејнстрима, професора Тимотија Снајдера, Клинтонова их користи да би истакла како је Олбрајтова "увек знала да препозна фашизам"; па описује како је до своје 11. године морала бежати и од фашизма и од комунизма, па се претворила у "шампионку демократије". Захваљујући (и) томе, могла се, по мишљењу Клинтонове, супротставити "диктаторима попут Слободана Милошевића из Србије". Наравно, неће Хилари Клинтон моћи да одоли, а да затим и не похвали Олбрајтову за вештину препознавања алармантног "пада нивоа демократије у целом свету, па и у САД", алудирајући јасно на Доналда Трампа.
Кад други настрадају
Има тих књига где је одсуство нечега индикативније од сваког присуства. Увек се досад у сличним књигама, Клинтонова бавила (и) Балканом. У овој књизи, међутим, изузев наведеног пасуса, нигде нема ни Срба ни Србије ни Југославије ни Тузле ни Сарајева ни Косова ни Приштине. Нешто ми то беше мило.
У једном већ поодавном изврсном интервјуу Станко Церовић је, између осталог, рекао: "Ми смо даровити и широкогруди људи, умијемо да патимо и трпимо, али би требало растјерати све који непрекидно подгријевају причу о томе ко је колико и коме крив и како би се то могло наплатити: само ове штеточине и наплаћују то лупетање. Треба се ослободити етикета и олаких пресуда, важније је какви су људи у конкретним условима. Ја сам повремено оптимиста: доћи ће људи себи, нијесу ово ни прве ни највеће трагедије, вјероватно ни последње. Рећи ћу нешто мало морбидно: мислим да ће нама бити боље кад други, већи, настрадају."
И заиста, откад се десила пандемија ковид-19 вируса, откад је почео рат у Украјини и откад је ескалирао сукоб на Блиском истоку, одједном је мање глобалних прича о "примитивцима с Балкана који ратују док глобализација брише границе". Стиче се утисак да смо сви ми овде пре тридесетак година били пуки полигон и макета за неке озбиљније и шире "радове".
Под нобеловским кишобраном
У индексу књиге једно од најфреквентнијих имена је Владимир Владимирович Путин. Он се појављује на чак 35 места. Из перспективе Хилари Клинтон, он је њен "стари противник".
Ево карактеристичног одломка: "Размишљала сам о Путину (...). Јасно је било да га мотивишу ствари које може да стекне: моћ, територија, богатство, поштовање. Ја, међутим, верујем да Путина више мотивише губитак. Такође, ужасава га шта све може да изгуби, не само власт, него и сопствени живот. Обојене револуције (...) су га начиниле интензивно параноичним."
После вели и како "кажу да је Путин много пута гледао морбидни снимак кад разуларена маса 2011. ликвидира либијског диктатора Гадафија"; односно како је она сама захваљујући читању радова Канемана и Тверског дошла до закључка да Путин није напао Украјину јер се осећао снажно, него јер се осећао слабо.
Кад читалац иоле упућен у доминантну публицистичку продукцију на Западу у последњих десет-петнаест година чита ову књигу, стиче утисак да ју је писао неки "писац из сенке", да баш не кажем алгоритам или артифицијелна интелигенција. Избор цитата који аргументују реторику је више него предвидив. У параграфу који је већ потенциран призива се Данијел Канеман, добитник Нобелове награде за економију. Раније у књизи, помиње се Фокнер због цитата о прошлости, цитата који каже да прошлост није прошла, што је ваљда аналогно оном Андрићевом "цитату" о фукари.
Нису важни Фокнер и Канеман, нису они њени узори, они су само ауторитети штићени ореолом Нобела. И сви њени ставови и коментари више су занимљиви као дубински увид из сржи једне класе, него као индивидуални извештај. А и друштвена вредност тог увида је, како време пролази, све мања и мања. Претходних осам година томе је свакако добра мера.
