Нас неће ни пакао смест'
За чувену песму, испевану у част Јосипа Броза Титу усред рата, за коју је музику написао Оскар Данон, док је текст дело Владимира Назора, постоји прича да је народ спонтано у певању променио први стих
У блиставој првој епизоди документарног серијала о осамдесетој годишњици ослобођења Београда који је за РТС направио Ненад Милошевић, Марина Кашанин-Бојић, ћерка Милана Кашанина, рођена иначе 1937. године, присећа се 20. октобра 1944. Она је у то време, дакле, седмогодишњакиња и јасно призива тренутак када у њихов подрум у улици која се тада звала Маршала Пилсудског, а данас се зове Тадеуша Кошћушка, улази први црвеноармејац. Окупљене комшије делегирају њену мајку Катарину, која је знала руски, да се у име свих њих захвали руском војнику што их је спасио. Руски војник им, међутим, каже овако: "Вас је спасио Бог".
По сведочењу Бојићеве, сви су били збуњени. Ако је постојала теза која се најинтензивније и најупорније ширила што предратном Европом, што касније под немачком окупацијом, то је била она о официјелном "агресивном атеизму" у Совјетском Савезу. Она, наравно, није била неутемељена. Управо, међутим, у контексту Великог отаџбинског рата, односно одбране земље након напада немачке војске, Стаљин неких четврт века после револуције на неки начин по први пут пружа руку ка цркви и инкорпорира веру у Бога која је очито још увек постојала у руском сељаштву у патриотски сентимент с којим је Црвена армија кренула у своју херојску борбу.
Усред ратног хаоса, кад је смрт ближа од пословичног оковратника, у човеку се ваљда природно буде и неке метафизички пориви. "Откривање Бога" у рату није ограничено на причу о Црвеној армији и Совјетском Савезу. Ми овде имамо уосталом много ближе примере.
Величанствене успомене
Владимир Дедијер, примера ради, бележи негде како су партизани певали и следеће стихове: "Партизани, не бојте се рана, нема смрти до Судњега дана". Постоји такође и она величанствена успомена Милована Ђиласа који је гладан и уморан након пропалог пробоја Треће ударне дивизије преко Сутјеске сањао Христоса. Кад се пробудио, није га било, али и кад је тако будан затворио очи, Исус му се опет указао. Па је уверени комуниста, члан Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВЈ, кренуо да се моли: "Ако си дошао на свет и патио ради добра и истине – ти мораш видети да је наша ствар праведна и племенита. Ми, у ствари, настављамо, пробамо да наставимо оно што си ти започео. И ти нас ниси заборавио, нити нас можеш напустити...".
Чак је и химна СФРЈ у себи имала стих "Залуд прети понор пакла", а пакао је јасно религијски концепт. А исти тај "пакао" фигурира и у песми испеваној у част Титу усред рата. То је песма за коју је музику написао Оскар Данон, док је текст дело Владимира Назора, песма на коју се обично реферише по првом стиху: "Уз маршала Тита, јуначкога сина" и која иде овако:
Уз маршала Тита, јуначкога сина
нас неће ни пакао смест'.
Ми дижемо чело, ми крочимо смјело
и чврсто стискамо пест.
Род прастари сви смо, а Готи ми нисмо,
Славенства смо древнога чест.
Ко друкчије каже, клевеће и лаже,
Нашу ће осјетит' пест.
Све прсте на руци у јаду и муци
Партизанска сложила је свијест.
Па сад кад и треба, до сунца до неба
Високо ми дижемо пест.
Свако ко зна нешто о шеми римовања, приметиће нешто необично у првом стиху песме. Сви непарни стихови у песми, осим првог, имају, наиме, такозвану леонинску риму, односно тип риме кад се римују речи у истом стиху. У српској историји књижевности је парадигматичан пример стих из "Кад млидијах умрети" где се каже "Дође доба да идем у гроба". Назор, дакле, доследно следи шему леонинске риме (чело/смјело, сви смо/нисмо, каже/лаже, руци/муци, треба/неба), али у првом стиху је нема. Зашто? Зато што је у првој и официјелној верзији први стих био друкчији, зато што је у тој верзији леонинска рима постојала, и то ефектна и необична, скоро налик на Ивана Сламнига или Душка Трифуновића; тај први стих је, наиме, гласио: "Уз Тита и Стаљина, два јуначка сина".
Брисање
Постоји прича да је народ спонтано у певању променио тај први стих, али колико год то добро звучало, знамо ли за "ревизију историје" око датума оснивања Прве пролетерске бригаде, то не звучи сасвим уверљиво. Мада има неке ироније, да не кажем "песничке правде" у таквом "брисању" Стаљину, пошто је он био вероватно највећи историјски мајстор "брисања": од Троцког до Зиновјева. Међутим, у контексту данашњег дневнополитичког тренутка, као и осамдесете годишњице ослобођења Београда, вреди барем импресионистички упоредити како се данашња Русија односи према Стаљину са савременим односом Србије према Титу.
У јавном простору доминира слика Тита као "србождера и вампира". А Срби су, ето, наивни јер су као владара државе у којој су били најбројнији свим срцем прихватили једног полу-Хрвата и полу-Словенца. Док је Стаљин, је ли, био чистокрвни Рус? Само што није, него је био Грузин.
Наравно, Тито и Стаљин су у много чему били различити. Али опет, чак и ако узмемо у обзир разлику у броју становника земаља којима су владали, процентуално је много мање људи заплакало због Броза него због Џугашвилија. А опет, ником озбиљном у Русији не пада на памет да прекопава Стаљинове кости и шаље их у Гори или у Тбилиси.
Међутим, то што су ови који се одричу партизана и антифашизма данас гласнији не значи да су већина. Само што је ово озбиљан свет који не реагује на неозбиљне претње. Чисто да се зна да разлог за шутњу није никаква бојазан, него свест да ови прете празном пушком. А ако би заиста покушали да "бришу" историју, било би сасвим очито да људи не пристају на то и било би очито колико таквих има, колико нас има. Што би рекао Владимир Назор, а ако ништа ради записника, нас неће ни пакао смест.
