Нелагодност у (политичкој) култури
Незадовољство које кључа међу народом, нарочито у Новом Саду и околини, али не само тамо, може да се примири само врло директним указивањем на све форме одговорности у овом случају
Пре равно две недеље, на овом истом месту, своју редовну колумну сам отворио следећом реченицом: "Кад господин Случај одреди да ти редовни термин за колумну пада дан уочи америчких председничких избора које већ недељама и месецима називају историјским, пресудним, круцијалним и глобално стратешки важним, вероватно је помало цинично покушавати писати о било којој другој теми."
Признајем, та уводна досетка ми је пала на памет неколико дана пре трећег новембра, кад сам сео да пишем колумну. А кад сам сео да је пишем, одједном ми више није деловала толико убедљиво. У међувремену се, наиме, десила трагедија која је у Србији бацила у сену све, па и америчке председничке изборе. А опет, тема је била одвећ "врућа", тешко је било написати нешто што не би било доминантно емотивна реакција, па је ипак имало смисла бавити се америчким изборима. Данас, међутим, вероватно би било помало цинично покушавати писати о било којој теми, осим о рушењу надстрешнице Железничке станице у Новом Саду.
Данас, двадесетак дана касније, може се без претераног оклевања закључити да је "кризни менаџмент" власти био лош. Колико год психолошки било и разумљиво да су по инерцији реаговали слично као у случајевима масовних злочина дечака К. К. и Уроша Блажића, овај случај са тим случајевима има ипак више разлике неголи сличности.
Најпре, у два прошлогодишња мајска случаја, одмах је било јасно ко је најкривљи – сами починиоци, наравно. Овде је питање главне персоналне кривице отворено. Такође, прошле године, нарочито у контексту случаја К. К, држава није могла бити одговорна за нечију персоналну патологију. Овде, међутим, имамо рушење грађевинске структуре у државном власништву уз очигледну кривицу људског фактора.
Родитељи погинуле деце из "Рибникара" тужили су родитеље њиховог убице јер нису имали основа да туже државу. Сродници погинулих из Новог Сада имаће темељ да се туже са државом. Стојан А. из Београда недавно је добио судски процес око одштете коју су му дуговале Хрватске железнице након несреће која се десила на загребачком колодвору 1974. Оновремена истрага је доказала кривицу машиновође, али је део кривице по екстензији дошао и до железница, односно државе.
И сам председник републике је нагласио, да осим моралне и политичке одговорности, у овом случају постоји и кривична одговорност.
У том смислу, оставка Горана Весића далеко од тога да може бити довољна. Постоји она урбана легенда о отправнику железничке станице у неком јапанском граду који извршава ритуално самоубиство кад воз закасни пет минута. То је, наравно, компаративна хипербола, али и заиста изненађује како овде апсолутно нико не показује ни најмање симптоме одговорности.
У својој чувеној књизи "Нелагодност у култури" Фројд бележи како су се људи кроз столећа помирили са катастрофама у којима нема људске кривице, на земљотресе и олује, примера ради, но како их психолошки нарочито погађају оне где је људска кривица очигледна. Има она популарна афористична формула за самопомоћ: "Боже дај ми храбрости да се помирим са стварима које не могу да променим, снагу да променим оне које могу да променим и мудрост да разликујем једне од других."
У аналогији, овде и није потреба превелика мудрост да се увиди да се ово не би десило без огромног јавашлука, а за тај јавашлук је неко крив. Није надстрешница пала ни због земљотреса ни због олујног ветра. Није конструкција постепено пуцала ни давала знаке оронулости. Не, све се десило у једном тренутку, због поремећене статике, што ће рећи због нестручности. А за то је неко крив. Неко је, дакле, крив за петнаест мртвих људи; и не само њих петнаест, него и још двоје оних, јако младих који се још боре за живот, а чији је степен повреда толики да је јасно да чак и кад би се опоравили на оптималан начин у овим околностима, квалитет живота им никад више неће бити ни близу оног који су имали пре 1. новембра ове године.
Добра железница је у много чему симболичка граница између срећног и мање срећног света. Често сам и приватно и јавно говорио да након боравка у Немачкој, Аустрији, Холандији, Италији, Француској или Белгији, на нивоу свакодневног живота највише им завидим на доброј железници. Актуелна власт имала је сваки разлог за понос због реновирања пруге Београд-Нови Сад. То је заиста постала релација којом се путује на западноевропском нивоу. И то је деловало као почетак, пошто се, рецимо, и путовање до Ужица у последњих неколико година претворило у много угодније искуство, са неким деоницама потпуно модернизованим и неким које су још увек остале врло споре и лоше. Али ако се у нивоу услуге следе неки конкретни стандарди, и на нивоу одговорности морали би да се следе исти стандарди.
Незадовољство које кључа међу народом, нарочито у Новом Саду и околини, али не само тамо, може да се примири само врло директним указивањем на све форме одговорности у овом случају. То што неко евентуално политички злоупотребљава трагедију, не значи да за ту трагедију не постоји политичка одговорност, као што и то што сте параноик не значе да вас евентуално неко не прогони. И ово није ствар која може да се отеже унедоглед. Цела истрага и њени налази морали би да буду транспарентни.
