Једанаестог новембра 1942. године, на двадесет и четврту годишњицу краја Првог светског рата, а у јеку Другог светског рата, у свом новом дому, у Америци, Владимир Набоков, на енглеском језику, пише кратку песму касније објављивану под насловима "Песма" или "Ратна песма". Није Набоков у животу пречесто писао поезију. У његовој књизи "Сабране песме" има их једва осамдесетак. У мом преводу на српски она од 11. 11. 1942. гласи овако:
Као мали дечак, када би пао,
на песак или тепих само би лежао
непомично и мирно све док не одлучи
да ли би радије устао или заплакао.
Сада после битке, непомичан, миран
Он лежи насред неке пољане
Али нема више шта да одлучи
Јер не може ни да заплаче ни да устане.
БЕРЛИНСКИ ЕГЗИЛ: У царској Русији, Владимир Набоков је спадао у привилеговану мањину. Једва је изишао из тинејџерске доби кад је од револуције пребегао у Берлин. У Берлину се прославио као један од водећих писаца руске емиграције, пишући, наравно, на руском језику. Руска дијаспора је била толика да је било могуће бити професионални писац пишући на руском изван Русије.
У Берлину се оженио Вером Слоним, руском Јеврејком. Након успона нацизма, са женом и малим сином сели у Париз. Тамо ће једну новелу да напише директно на француском језику. Затим Трећи рајх окупира Француску и Набокову бива јасно да порекло његове жене постаје и у Паризу проблем какав је био у Берлину.
Мала породица Набоков се у Сен Назеру укрцава на брод за Америку. Како у једној чувеној реченици каже Набоков, у том тренутку за његовог шестогодишњег сина, брод који их води у Њујорк, у слободу, који им чува животе, је платонски идеал свих оних бродова које је као дијете дотад цртао, правио од папира, гледао у сликовницама. Мали Дмитри Набоков, син Јеврејке, Јеврејин је и по верским законима и по нацистичкој пракси, мада већ врло брзо, у нацистичкој пракси, неће много боље бити ни Русима.
Иако већ с много искуства у егзилу, Америка је за Владимира Набокова један нови егзил. Тамо се врло брзо потврђује као писац енглеског језика објављујући роман "Стварни живот Себастијана Најта" написан на енглеском већ 1941. године, пре него су Сједињене Америчке Државе и службено ушле у рат.
С јесени 1942. године, док рат бесни што у Европи и Африци, што на Пацифику, Набоков пише песму наведену на почетку. У време кад Владимир Набоков пише ову песму, његов син јединац већ је осмогодишњак, што ће рећи да је, по свој прилици, престао да често пада, било на тепих, било на песак, односно нарочито да је престао да плаче након што би пао. Ипак, искуство гледања реакција малог дечака на пад било му је јако свеже. То је вероватно један од разлога за то колико песма аутентично звучи.
НЕЧИЈЕ ДЕТЕ: Те јесени 1942. године, његов вољени родни град је под опсадом. Нападају га војници из земље у којој је провео двадесетак година откад је напустио Русију. На неким другим фронтовима гину војници из његове нове домовине. Он зна да је немогуће изједначавати стране, али зна и да је смрт једног јединог човека она трагедија која је и родно место уметности.
Кад политичари призивају повећање наталитета, призивају што је могуће већу живу силу, а кључна особина живе силе је да може постати топовско месо. О таквом једном припаднику живе силе говори ова Набоковљева песма. Нема у њој дечаковог имена нити имена његове домовине, нема инсигнија на његовој униформи, он може бити припадник било које и сваке војске, његова трагедија надилази политичку и идеолошку идентификацију.
За жртву се често каже "и он је нечије дете". За дететом мајка архетипски жали. За осамнаестогодишњаке и деветнаестогодишњаке у униформама често се, са извесним правом, каже да су деца. Потресност ове песме понајвише и извире из блискости, темпоралне и сваке друге, искуства из прве и друге строфе. Мали дечак који кад падне није сигуран да ли треба да само устане или заплаче, па гледа у родитеља, као да ће му његова реакција дати кључ и сигнал како да одлучи, није превише различит од младића који иде на фронт.
ИЗГОН ИЗ РАЈА: Пре десетак дана на Мећавнику је приказано неколико руских документарних филмова у којима се такође огледа трагика рата. Можда су ме и ти филмови подсвесно или полусвесно навели да се вратим Набоковљевој песми. Нажалост, судбина Русије је таква да је рат често привилегована тема њених уметника. 28. септембра 1918. године, Ернест Ансермет је дириговао на премијерној изведби "Војникове приче" Игора Стравинског у Лозани.
Наведена Набоковљева песма могла би се такође звати "Војникова прича". Познаваоци његовог опуса тврде да је апсолутно све што је Набоков писао од 1940. до почетка педесетих примарно надахнуто очинском љубављу према сину. У време док је Дмитри Набоков негде између доби малог дечака који пада на песак и тепих и доби у којој мобилишу младиће да гину на пољанама, Набоков је у стању "контролисане панике" и страха за синову сигурност. Као неко ко је са двадесетак година, доживео "изгон из раја", Набоков не жели да његов син доживи сличну, а нарочито не гору судбину.
Чим у пракси буде добио прилику Набоков одлази да живи у земљу најнеспојивију са ратом, у Швајцарску, на обалу истог Женевског језера уз које је премијерно изведена "Војникова прича". Слобода постоји док човек још доноси неке одлуке; о плакању или устајању односно о месту за живот, скоро да је свеједно. То је слобода за коју се млади војници боре, а сами је често не дочекају.