Кад имаш визију, имаш сан

Како се ближе нове године, велики западни медији унапред најављују јубиларне годишњице које ће их обележити. У том смислу ни 2025. није била изузетак. Кад је о књижевности реч, највише се прича о стотој годишњици објављивања првог издања Фицџералдовог "Великог Гетсбија". Година је била 1925, а тачан датум ће неких шеснаест година касније бити уписан црним словима у српску историју: десети април.

Пре четврт века, кад се спроводила велика инвентура двадесетог столећа, па су бирани најбољи романи написани на енглеском језику у том стогодишњем интервалу, у готово свим анкетама, прво место би односио Џојсов "Уликс", а друго "Велики Гетсби".

Стота годишњица "Уликса" (у укњиженом издању, пошто је роман претходно објављиван у наставцима у часопису) пала је недавно, у фебруару 1922. Испада да су у једва три године објављена два најбоља романа написана на енглеском у целом једном веку. Плус је реч о два романа која би тешко могла да буду више различита. "Уликс" је "роман цигла", књижурина од преко седам стотина страница, а још јој се цела радња дешава у једном једином дану, ни по чему посебном, дану у коме се тројци главних протагониста практично не деси ништа посебно.

"Гетсби" је пак кратак роман на мање од две стотине страница, написан у првом лицу једнине, суштински прилично једноставним стилом, роман у којем је сабијено неколико живота, а чији су заплет и расплет, како се то каже, већи од живота. У том смислу, "Уликс" данас више припада историји књижевности, а "Гетсби" живој књижевности.

Хоћу рећи, "Уликс" се углавном чита по факултетима, о њему се пишу учене студије и интерпретације, али мало ко га чита из ћеифа. "Гетсби" је насупрот томе једнако актуелна лектира као и књиге писане ове сезоне, континуирано се праве позоришне, телевизијске и филмске адаптације, а неки од најпопуларнијих савремених писаца не крију колики су Фицџералдови дужници. Можда је у том смислу најбољи пример Харуки Мураками. Досетка коју он у својим делима више пута потенцира – да ли бисте се радије возили са одличним, али неопрезним возачем или просечним, али опрезним? – изворно је Фицџералдова и потиче управо из "Гетсбија".

Стотину година након што је "Гетсби" први пут објављен, све је јасније и колико је ова књига раније уско читана. Она јесте и роман о "добу џеза" и о прохибицији и о америчком сну и стању духа после Првог светског рата, али је темељно нешто много дубље од свега тога.

Она је истовремено и архетипска љубавна прича, али такође и својеврсна "студија случаја" о томе колико једна иста љубав за различите љубавнике може имати разлика у важности и интензитету. Такође, колико год била укорењена у америчке крајолике и културу, она својој суштином Америку надилази.

То је можда и најпластичније перформативно демонстрирала жена која је "наше горе лист"; Весна Голдсворти, у свом роману "Горски", у којем се радња Гетсбија сели у Лондон двадесет и првог века, главни протагониста по коме роман носи наслов је Рус, док је наратор – Србин. У интервјуу који је дала поводом овог романа пре скоро пуних десет година, ауторка каже да је „Гетсби“ увек био један од њених најдражих романа, али да су се разлози за ту љубав временом мењали те наставља: „Требало ми је да заиста уроним у енглески да потпуно схватим поетску лепоту Фицџералдовог језика, али одувек сам волела ту архетипску љубавну причу. Притом ми се она увек чинила некако словенска, да не кажем и руска. Некада сам предавала 'Гетсбија', нисам га поново читала када сам писала 'Горског', али ми се идеја чинила тако очигледном да сам често помишљала да тај мој роман неко негде већ пише. Дуго ми није падало на памет да бих то могла бити ја, о томе сам сањала онако обломовски – шта бих кад бих – и полако скупљала материјал“.

Изузетно вешто Весна Голдсворти "ремиксује" свој роман до врло ефектних детаља: наратор "Гетсбија" је Ник Каравеј, наратор "Горског" је Никола Кимовић, а а специфични лирско-ерудитни тон првог, она савршено пребацују у нову епоху; овако, примера, ради Кимовић описује свој први утисак након што је упознао Горског: "подсећао ме на неког пајтоса Ернста Јингера, на луталицу с Балтика, или на каквог германског кореспондента с којим се дописивао Лорд Бајрон, а кога је с леђа насликао Каспар Фридрих, ухвативши га управо у тренутку када се окреће према посматрачу с некаквим дубоким увидом у ледено море у које је зурио све до тог тренутка".

Овдашњи читаоци памте добро да у "Гетсбију" постоји важна мала сцена у којој је једна наша "тајна веза"; то је тренутак кад Џеј Гетсби, јуначки ветеран из Великог рата, наратору показује орден којим га је одликовао црногорски краљ Никола.

Весна Голдсворти, наравно, није могла написати свој роман без "препева" те сцене:

"Горски је претурао по претинцу за рукавице уграђеном у широки наслон за руке између нас и извадио кутијицу коју ми је додао, шкљоцнувши притом копчу да би је отворио. На јастучићу од тамног сатена лежала је медаља. 'Погледајте. Прочитајте шта пише на реверсу.' Подигао сам препознатљив бели крст. 'Роману Борисовичу Горском, захвалан српски народ', било је угравирано финим ћириличним краснописом".

У једној омиљеној попмузичкој композицији каже се: "Све се некако предевера кад имаш визију, имаш сан". Роман Френсиса Скота Фицџералда објављен пре непуних стотину година приказује нам наличје визија и снова. Можда нам се управо због тог наличја често и чини да је написан у наше време.