Колумне и интервјуи
Побуњени човек у потрази за срећом
Ками је писац без труни позерства, можда најскромнији велики писац модерног доба, писац што је у фудбалу и позоришту налазио противтежу самоћи писања, писац чије уживање у сунцу и мору просто исијава из његових књига
У француским и светским медијима писало се последњих недеља о Алберу Камију. Неки од повода тичу се годишњица: ове зиме се навршило тачно шездесет пет година од Камијеве преране смрти, а такође ове године је пуних осам деценија од премијере његове можда и понајбоље драме "Калигула".
У тој чувеној премијерној поставци насловни лик римског цара играо је велики глумац Жерар Филип. Сам Ками је у то време имао једва тридесет и две године. Ипак, Ками је писац толико свевременски и увек актуелан да неки вањски повод за присуство његовог лика и дела у интелектуалној јавности и није потребан.
Уосталом, и рецентна књига Саре Бејквел "У егзистенцијалистичком кафеу" (коју је на српски превео Иван Радосављевић, а објавио ју је "Службени гласник") бави се колико Камијевом филозофијом и уметношћу, толико и његовим животом. Јер тај живот, уосталом прилично кратак, дефинитивно није био досадан и обичан.
ЖИВОТ И СМРТ: Рођен је седмог новембра 1913. године у Алжиру. Отац му је умро за време Првог светског рата. Мати га је тешким радим отхранила и ишколовала.
Детињство и младост били су му сиромашни, али сунце и море ипак су их учинили блиставим. Ками је студирао филозофију, но у његовом су развоју велику улогу такође одиграли позориште и фудбал. Успркос сиромаштву, Ками у младости и релативно често путује.
Његове прве књиге заправо и јесу својеврсни лирски путописи ("Пировање"). Праву славу, међутим, Ками стиче с кратким романом "Странац" објављеним 1942. године. Исте године Ками публикује и "Мит о Сизифу", фасцинантан филозофски есеј који је у исто време и својеврстан коментар романа "Странац" и чудесна медитација о питању самоубиства. Неки каснији романи ("Куга", "Пад") можда и јесу бољи од "Странца", али у жанру есеја тешко да је надмашио "Мит о Сизифу".
Иначе, у време изласка ове две књиге Ками је активан у француском покрету отпора. После Другог светског рата Ками ће се истаћи као драмски писац, а његов "Побуњени човек" биће повод за чувену полемику са Сартром. Добио је Нобелову награду за књижевност као један од најмлађих њених лауреата. Имао је четрдесет четири године. Живот је, чинило се, тек био пред њим. Само пар година касније, међутим, филозофа апсурда је задесила апсурдна судбина.
Четвртог јануара 1960. године аутомобил у којем су се налазили Мишел, Жанин и Ана Галимар, њихов пас те Албер Ками слетио је са цесте, ударио у један платан, затим се одбио о друго дрво те се распао. Жене су остале неповређене, пас је нестао, Мишел је озбиљно повређен (пет дана касније умире од последица), Ками је остао на месту мртав. Сат у аутомобилу остао је заустављен на 13 часова и 55 минута. У торби коју је Ками имао са собом у моменту смрти пронађен је рукопис његовог недовршеног романа "Први човек", рукопис који ће његова ћерка објавити 1994. године у издавачкој кући "Галимар".
ЕТИКА И АКЦИЈА: Пре десетак година, о стотој годишњици Камијевог рођења, цела Француска и не само Француска обележавали су тај јубилеј. Једна од бројних књига о Камију, био је зборник есеја који је приредио Едуардо Кастиљо, а у чијем предговору, између осталог, стоји: "Зашто волимо Камија? Шта волимо у њему: човека, интелектуалца, дело, ангажман? Сви желимо да сведочимо о нашем дивљењу, поштовању и особито љубави за тог човека, за његов поливалентни рад који му је омогућио да опише, пронађе и схвати суштину изазова његовог доба. Један од циљева аутора ове књиге је да подсете на константни Камијев ангажман против злочина, неправде и несхватања Другог… Како да се дâ смисао свету који нема репера? Свету који нема смисла? По Камију људском бићу је потребна етика које се не може одрећи, али и акција… Побуна може да дозволи да се оде даље од апсурда… Код Камија писца постоји нешто суштинско, незаобилазно: важност речи, или боље, смисла речи и њихове прецизности: Нетачно именовати ствари – значи повећати несрећу на свету".
Овај фрагмент илустративно показује да је Ками један од оних људи исклесаних, како се то каже, из једног комада. Код њега је тешко раздвојити личност од дела, књижевност од новинарства, уметност од активизма. Иза својих ставова стајао је целим својим бићем и карактером, телом од крви и меса. За њега је, како би рекао Насим Николас Талеб, сопствена кожа увек била у игри. То је један од разлог за трајну вредност његовог дела.
СТИЛ И АНГАЖМАН: Ками је писац без труни позерства, можда најскромнији велики писац модерног доба, писац што је у фудбалу и позоришту налазио противтежу самоћи писања, писац чије уживање у сунцу и мору просто исијава из његових књига.
Ками је у исто време хедониста и моралиста, филозоф и страсник, врхунски стилист и ангажован писац. И мада се за њега најчешће веже реч "апсурд", кључна реч у његовом опусу је "срећа". Последњи придев у "Куги" и "Миту о Сизифу" је идентичан: срећан. Сизифа требамо замислити срећног, а куга ће своје пацове послати на срећан град. А први Камијев роман, роман који није објавио за живота, а који се често сматра скицом за "Странца" (главни јунак тог романа зове се Мерсо) носи наслов "Срећна смрт". Ради се, дакле, о срећи. Ками је био трагач за срећом. Човек који је говорио: "Ово је мој свет и ја не могу живети мрзећи га" морао је трагати за срећом.
Потрагу односно живот прекинула је (саобраћајна) несрећа. Био је то облик, било је то лице његове смрти. "Људи умиру, они нису срећни", реплика је његовог Калигуле.
