Кормак Макарти, амерички писац

Међуоднос политике и културе је велика тема која често изазива бројне неспоразуме. У контексту оне дихотомије коју је волела Хана Арент, дихотомије између "активног" и "контемплативног" живота, политичари као парадигма првог знају да презиру потоњи па сектор културе сматрају мање важним. Ако заиста гаје ту заблуду, она им се пре или касније обије о главу. Велика је то тема, и компликована, достојна озбиљне студије или књиге.

Примера има много, и локалних и глобалних. У контексту новог Трамповог мандата, а нарочито у контексту његовог избора за свог потпредседника човека који се већ исказао као бестселер (публицистички) књижевник, размишљао сам који би писац из наше епохе био у правом смислу "велики амерички писац". Није, дакле, довољно да то буде писац рођен у Америци са антологијским опусом, него би то морао бити писац у чијем делу постоји нешто јединствено и аутентично "америчко". И колико год размишљао, најфреквентније ми се враћало једно име, име Кормака Макартија.

ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА: Кормак Макарти је рођен 1933, а умро је 2023. Живео је, дакле, скоро пуних деведесет година, пошто је умро неких пет недеља пре свог деведесетог рођендана. Чак и изван овог контекста у којем ја овде пишем о њему, 2025. је година кад постоји више повода за враћање Макартију. Ове године се, наиме, навршава шездесет година од почетка његове књижевне каријере те такође четрдесет година од објављивања његовог романа који многи сматрају врхунцем његовог опуса, а истовремено и двадесет година од објављивања романа који му је донео најширу могућу масмедијску славу.

Роман којим је започео књижевну каријеру звао се "Чувар воћњака" (1965.), наслов магнум опуса био је "Крвави меридијан" (1985.), док је роман чији су успех као и успех екранизације под палицом браће Коен раширили Макартијеву славу целим земаљским шаром својим именом цитирао знаменити стих: "Нема земље за старце" (2005.).

Очито је, изгледа, да му пријају ти дводеценијски интервали између важних књига. Првим романом је више привукао пажњу критике, него публике, јер је књига добила Фокнерову награду. Већ и у самим тим почецима, видело се да Макарти у доброј мери следи Фокнерову поетику маестрално и сажето исказану у овом фрагменту Фокнерове нобеловске беседе: "Дужност и повластица песника, писца, јест да помаже човеку да издржи, снажећи му срце, подсећајући га на храброст и част и наду и понос и саосећање и самилост и жртву. Песников глас не треба бити само белешка о човеку; он може бити и један од ослонаца који ће му помоћи да издржи и победи".

УЛОГА УРЕДНИКА: Макартијева предкњижевна биографија је сама по себи - како се то каже - америчка. Рођен је 1933. године у држави Род Ајленд, али је одрастао у Тенесију. Студирао је на једном од тамошњих универзитета, али није дипломирао. Неколико је година провео у ваздухопловству америчке војске. Након што се оженио и добио сина, написао је већ први роман, а рукопис је послао вероватно најзначајнијој америчкој издавачкој кући - Рендом Хаус. Није била реч о некој незајажљивој амбицији, годинама касније Макарти ће изјавити да је Рендом Хаус ономад био једина издавачка кућа за коју је уопште чуо. Није тешко замислити како би се данас провео првенац неког анонимуса у таквом издавачком гиганту, без подршке неке фенси литерарне агенције и масмедијске логистичке припреме. У оно је време, међутим, у Рендом Хаусу је радио легендарни Фокнеров уредник Алберт Ерскин. Он је, наравно, препознао вулкански Макартијев таленат и тако је започела једна од значајнијих библиографија савремене америчке књижевности.

СЛАВА И ФИЛМОВИ: У наредне три деценије Макарти ће се развести и поново оженити, а затим опет развести, путоваће по Европи и по Америци, те писати. Ипак, макар је његова репутација у књижевним круговима константно добра, он све до почетка деведесетих неће постати славан писац у смислу великог интереса широке публике за његово дело. 1992. године, међутим, Макарти објављује свој шести роман "Сви лепи коњи" и то се полако мења. Овај роман изазива ретроактивни интерес и за његова претходна дела, нарочито за епски и величанствени "Крвави меридијан". Поменути "Сви лепи коњи" постаће и прва књига такозване "Граничне трилогије". И поред све веће славе, наставио је да живи повучено. По "Свим лепим коњима" Били Боб Торнтон снима 2000. истоимени филм са Метом Дејмоном и Пенелопом Круз.

Након завршетка поменуте трилогије, Макарти не објављује ништа пуних седам година, а онда годину за годином, 2005. и 2006. публикује два романа, "Нема земље за старце" и "Пут". Оба ће бити високобуџетно екранизовани, први као предложак користе браћа Коен, а други Џон Хилкоут. Такође, за роман "Пут", Макарти осваја Пулицерову награду. Већ у прилично дубокој старости, чинило се да је Макарти заувек заћутао. Није објавио ништа пуних шеснаест година. А онда су у једној истој години, 2022, стигла два романа: "Путник" и "Стела Марис". Његова верна публика једва их је дочекала. Већ наредне године, Макарти је умро. Ипак, ако постоји писац праве Америке, писац који није наслоњен на декаденцију "старог континента", него се наслања на Емерсонове визије, Витменову поетику и Фокнерову праксу, то је управо Кормак Макарти. Као такав је препознат и у својој домовини и широм света.

А филм истог оног Џона Хилкоута који је режирао и "Пут", филм "Крвави меридијан" који се најављује за 2026. годину, већ је проглашен јединим од најишчекиванијих филмова нашег времена. Иначе, из српске перспективе је необично занимљиво да је прву сценаристичку адаптацију ове књиге потписао Стив Тешић. Али то је, како се то каже, посебна прича.