Полувековна одсутност

Тринаестог марта 1975. године Војно-медицинска академија у Београду саопштила је како је код пацијента Иве Андрића "у 01.15 часова дошло до попуштања свих виталних функција организма са неминовним смртним исходом". Тога дана, пре педесет година, умро је велики писац, добитник Нобелове награде за књижевност, рођен у Травнику деветог октобра 1892. године.

Сутрадан је на комеморативној седници говорио, између осталих, Скендер Куленовић, а од покојника се опростило око десет хиљада људи. Пре смрти Андрић је већ готово три месеца био у болници, а пет дана пре него је заувек напустио свој стан у (тадашњој) улици Пролетерских бригада упутио је телеграм у Сарајево извињавајући се што због слабог здравља не може присуствовати Сабору културе.

У јуну 1974. године ваљда последњи пут је боравио у Сарајеву и Босни и Херцеговини уопште. У биографијама се истиче да се том приликом интересовао за резултате акције "Једна књига на једног становника".

МАЛО СЛОБОДНОГ ДАХА: Као и већина писаца, Андрић је у књижевност ушао путем поезије. То су најпре биле песме из књижевних часописа (прва се звала "У сумрак"), затим из зборника и антологија, а напослетку су дошле и књиге "Ex Ponto" и "Немири".

Врло брзо је, међутим, престао да објављује поезију. Чак је и забрањивао нова издања поетских књига које је у младости публиковао, појаснивши да је у реду ако их се буде објављивало након његове смрти.

Након те смрти, међутим, сазнали смо још нешто; Андрић је, наиме, целог свог живота, макар и нередовно и спорадично, поезију наставио писати. Чак је и последњи књижевни текст који је написао, неколико месеци уочи смрти, био песма:

Ни богова ни молитава!

Па ипак бива понекад да чујем

Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља

Јавља однекуд из дубина

И тихим гласом тражи мало места

У неком од бескрајних вртова рајских,

Где бих најпосле нашао оно

Што сам одувек узалуд тражио овде:

Ширину и пространство, отворен видик,

Мало слободна даха.

Има нечег тестаментарног у овој песми, као што је на посебан начин тестаментаран и тај податак да се непосредно уочи своје смрти Андрић интересовао за акцију "Једна књига на једног становника".

ЧЕЖЊА ЗА КЊИГАМА: Новчани износ добијен од Нобелове награде у износу од око милион долара Иво Андрић је, како је познато, донирао "за унапређење народних библиотека на подручју Босне и Херцеговине". Чини се да је то једина ствар коју је с новцем могао учинити онај писац чије су детињство и рана младост обележени чежњом за књигама, чежњом коју није било лако утажити.

Сви који су макар једном прочитали онај дирљиви запис "Како сам улазио у свет књиге и књижевности" сећају се описа жудње за књигама у осветљеним излозима, жудње коју сиромашни дечак није могао да оствари.

На сличном трагу је и приповетка "Књига" где дечак наратор једва дочекује да се учлани у школску библиотеку, а онда више случајно него небригом књигу незнатно оштети. Страх од одмазде библиотекара истовремено је и сведочанство "светог" статуса књиге као такве, као и големог сиромаштва у којем дечак одраста.

И опис оне чувене немачке едиције с краја "На Дрини ћуприје" могао је написати само страствени библиофил. Својом донацијом Андрић је хтео да помогне у остварењу чежње за књигама неким будућим дечацима (и девојчицама). У таквом контексту га је морала интересовати и ондашња акција "Једна књига на једног становника".

Витолд Гомбрович негде на почетку својих Дневника бележи: "Осуђен сам на читање само оних књига које ми дођу до руку, пошто нисам у могућности да их купујем – па шкргућем зубима кад видим лица из индустрије и трговине која купују себи библиотеке за украс кабинета, док ја немам приступа до дела која су ми на мало другачији начин потребна."

И Гомбровичу и Андрићу књиге су биле "мало слободног даха".

ВЕЧНА ПРИСУТНОСТ: У контексту Његоша, Андрић је још давно сковао синтагму "вечна присутност". Испоставило се да је то на неки начин била и пројекција, односно "самоиспуњавајуће пророчанство".

Наиме, подједнако као и Његош, Андрић у српској култури остаје вечно присутан. Ипак, постоји и контекст полувековне одсутности, односно времена откад Андрић није међу живима.

Како се у том времену српска култура односила и односи према Андрићу?

Питање је прекомпликовано за текст ових габарита, али је очигледно да је интерес за Андрића у нашој култури виталан, а не погребнички.

Примера ради, само у последњих десетак година, Андрић је био књижевни лик у неколико књига Светислава Басаре, у роману који су заједнички написали Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић, као и у необичној мултижанровској књизи Владимира Пиштала "Сунце овог дана".

Такође, о Андрићу је објављена антологија приповедака неких петнаест-двадесет савремених српских писаца, коју је под насловом "Земаљски дугови" приредио и уредио Милован Марчетић.

Ипак, у складу са "епохом слике" и "Теслине галаксије" (Игор Мандић) која је наследила ону Гутембергову, можда и највећу пажњу шире јавности привукла је телевизијска серија "Нобеловац" Тихомира Станића. Она заслужује посебан дугачак осврт, без гнева и пристрасности, како се то каже, али у најкраћем, прва три епитета која је могу описати су трачерска, лажљива и денунцијаторска.

Што би рекао један упућен циник: Андрић је целу своју Нобелову награду, до последњег цента и последње паре, поклонио за добробит друштва, а ми смо као друштво, потрошили новац вредан двеју Нобелових награда, да попљујемо нашег јединог нобеловца.