Весео у тузи, писао по тези
У много чему је 2023. година Булгакова. Пре тачно стотину година објављено је прво издање његове култне новеле "Кобна јаја", а 1973, пре тачно пола века, тридесет и три године након пишчеве смрти, први пут је у целини у једном тому, без раније изостављених и "цензурисаних" реченица и страница, објављено његово ремек-дело "Мајстор и Маргарита"
Историчари француски књижевности су крајем претпрошлог века волели да потенцирају коинциденцију да су најважнији француски песник (Бодлер) и прозаик (Флобер) деветнаестог столећа рођени исте године: 1821.
Историчари руске књижевности, образовани на француској историји књижевности, обрадовали су се кад се седамдесет година касније унутар руске књижевности десило нешто слично, односно, кад су се исте 1891. године родили песник Осип Мандељштам и прозаик Михаил Булгаков.
Географски је ствар код Руса занимљивија него код Француза. Бодлер је рођен у Паризу, а Флобер у Руену: један у главном граду, а други у једном од провинцијских центара Француске. Мандељштам је, међутим, рођен у Варшави, а Булгаков у Кијеву; можда и највећи руски песник двадесетог века рођен је у главном граду данашње Пољске, док је можда и највећи руски прозаик двадесетог века рођен у главом граду данашње – Украјине.
Булгаковљев отац Афанасије Иванович био је доцент Кијевске духовне академије и предавач историје и грчког језика; мајка Варвара Михаиловна (девојачко презиме - Покровска) била је домаћица. Школовање је будући писац започео у родном граду. Међутим, још као гимназијалац (није имао ни шеснаест година) остаје без оца који је изненада умро. Матурирао је 1909. године и уписао се на медицински факултет, а четири године касније се први пут оженио. Изабраница му се звала Татјана Николајевна Лапа, а познавао ју је још од гимназијских дана.
Током Првог светског рата, Булгаков ради као војни лекар. А после рата, у совјетској Русији се најпре афирмише као драмски писац. Средином двадесетих се разводи од прве жене и ступа у брак са Љубом Јевгенијевној Белозјорском.
У другој половини двадесетих, афирмише се као прозаик, али и даље је познатији као драматичар. У позоришни аспект његовог стваралаштва спада и преводилачки рад; преводио је, наиме, Молијера и Шекспира на руски. Почетком тридесетих се поново разводи и жени се по трећи пут. Ако је судити по књижевности, трећа његова жена Јелена Сергејевна Шиловска била је његова највећа љубав. Остаће с њом до смрти, а она је била и надахнуће за његов најчувенији женски лик – за Маргариту.
Током посљедње деценије живота, мучили су га политички проблеми. Иако је његову драму "Зојкин стан" Стаљин гледао чак седам пута, став неприкосновеног ондашњег владара СССР-а према писцу Булгакову био је амбивалентан. По рачуници самог Булгакова, совјетске новине су о њему писале три стотине и једанпут: од тога је две стотине и деведесет осам чланака било негативно интонирано ("непријатељско-псовачки"), а тек три су била похвална. Бројним Булгаковљевим драмама било је забрањено извођење.
Индикативан је случај из 1939. године кад је Булгаков, након дугог инсистирања, пристао да напише драму о Стаљину која је требало да се игра на шездесети Стаљинов рођендан. Тај комад о младом Грузијцу-несуђеном богослову, комад под називом Батум, забранио је Стаљин лично. У марту наредне године, Булгаков је умро.
Током последњих десетак година живота, Булгаков је интензивно радио на рукопису романа који ће делимично бити објављен тек током шездесетих година, и то у серијализованом облику, а у целини пре равно пола века: 1973.
Писац је често мењао радне наслове, а роман је напослетку објављен као "Мајстор и Маргарита". У архиву Михаила Булгакова чува се чак осам верзија рукописа. Фабула је примарно концентрисана на две паралелне главне теме: прва се бави необичним догађањима у Москви тридесетих година двадесетог века, а друга говори о римској Јудеји у времену док је њоме владао окрутни пети прокуратор, коњаник Понтије Пилат. Ове две теме међусобно повезују лик Мајстора, писца који пише роман управо о онодобној Јудеји те Воланд, глатко обријани странац коме је једно око црно, а друго зелено, сведок је давних догађаја у Јудеји о којима пише Мајстор.
Роман се отвара мотоом из "Фауста", а знамо ли да се и име Воланд спомиње у "Валпургијској ноћи", управо се Гете уз Гогоља, Достојевског и Чехова намеће као један од важнијих Булгаковљевих узора.
Можда је међу Булгаковљевим претечама најзначајнији ипак Достојевски - од њега се Булгаков учио полифоничности и "структури циркуса". Карневалштина, бизарности, смех, све су то састојци Булгаковљевог романа чија чврстина и целовитост ипак почивају, у незаборавној фрази Твртка Куленовића, "на тузи и на тези". Туга је у целој атмофери, у оном моцартовском ставу "весео у тузи, тужан у весељу", док је теза врло једноставна: "Једина могућност среће за човека је у томе да га ђаво однесе".
Лик Маргарите је један од најимпресивније икад остварених ликова "жене која воли". Много је забавно како Булгаков описује Маргаритину освету злобном књижевном критичару кад му демолира стан. Вењамин Каверин, један од првих читалаца овог романа, исправно је приметио да је то дело "коме је тешко наћи равног у целокупној светској књижевности". А о утицају овог романа на друге уметности и уметнике: од стихова Мика Џегера и Пети Смит, преко жанровске прозе браће Стругацки, до филмова Анџеја Вајде, Камала Табризија те, наравно, нашег Александра Петровића, ваљало би написати засебан текст.
