Прелиставам јуче једини српски политички недељник који се штампа ћириличним писмом и учини ми се да видим наслов "Охридска улица". Траје то можда секунду-две, ако не и краће, а онда скапирам да се текст заправо зове "Охридска удица".
Аутор текста (Филип Родић) бави се усменим договором Вучића и Куртија из Охрида од 18. марта ове године, анализирајући да ли чињеница да ништа није потписано нешто суштински мења, да би напослетку закључио: "У свему овоме је добро што се на основу овог споразума и његовог анекса не могу произвести никакве међународне и међународно-правне последице по Србију у случају неповиновању западним захтевима, осим штете по наставак наше интеграције у Европску унију и добијања финансијске помоћи од Брисела."
Згодан је тај наслов, помишљам, али зашто се мени учинило да пише "Охридска улица"? Фројд је у својој првој самосталној књизи ("Психопатологија свакодневног живота") посветио велику пажњу таквим "омашкама" тврдећи да оне често имају неки дубљи смисао.
С једне стране, ако изузмем психологију, мени је порекло омашке сасвим јасно. Већ после неколико година откад као дете научи да чита, односно чим престане да "словка" или сриче, односно чим више нема потребу да чита наглас, човек у правилу више не чита "слово по слово" него у мозгу "скенира" целу реч, па је препознаје а у зависности од контекста. Фраза "Охридска улица" у српском је језику неупоредиво фреквентнија од фразе "Охридска удица".
И сама фраза "Охридска улица" може имати (најмање) два смисла. Може се односити на било коју улицу у граду Охриду (примера ради, Цара Самуила или пак Партизанска), а може такође да означава улицу у неком другом граду, а која се зове по граду Охриду.
Култура сећања
Београд је, рецимо, дуго имао Охридску улицу. Налазила се на понешто престиженој локацији, на Врачару, наиме. Пре седам година, међутим, промењено јој је име. На иницијативу Александра Вучића лично, ова улица је понела име српског књижевника Бране Црнчевића. Десило се то 2016, о петој годишњици Црнчевићеве смрти.
Црнчевић је живео од 1933. до 2011. и имао је интересантну биографију. Као аутор се остварио у више жанрова, и у књижевности за децу и за одрасле, али је такође највећи део живота био изузетно политична личност. Пред крај живота био је међу оснивачима Српске напредне странке. То је свакако додатни разлог зашто су у овој странци посебно заинтересовани за "културу сећања" кад је реч о овом писцу.
Ипак, мада се уз њега вежу различите контроверзе, уметничка вредност једног дела Црнчевићевог опуса је неупитна. Реч је првенствено о неким од његових афоризама који су заиста антологијски. Можда и најбољи међу њима, барем по укусу аутора овог текста, јесте онај у којем је савршено сажета контрадикторна визија о Краљевини Југославији која је била доминантна у јавном животу СФРЈ: "Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све".
На неки начин, већина критика на Охридски споразум као да на свој начин варира цитирани Црнчевићев афоризам. Ту се углавном каже како пре Охридског споразума, Србија на Косову није имала ништа, а онда се десио Охридски споразум и њиме јој је одузето све.
Играње на време
Да се разумемо, без експлицитног признања независности Косова од стране Србије, а таквих захтева је у последње време чак и са Запада све мање, стање фактичког суверенитета Србије на Косову је мање-више исто још од потписивања Кумановског споразума. (Успут буди речено, мада у Србији већ дуго постоје тезе да је Куманово ономад од НАТО савеза одабрано као начин понижења Србије, није било превише коментара на избор Охрида за локацију могућег "затварања круга".)
Политика Србије према Косову се већ четврт века своди на стварање "одрживог статуса кво". Кад се говори о "замрзнутом конфликту" пречесто се заборавља да и кад је конфликт замрзнут, свеукупне позиције страна у конфликту то нипошто нису. Позицију кипарских Грка, примера ради, ојачао је улазак у ЕУ, док је снага Турске практично једини гарант фактичког суверенитета кипарских Турака на северном делу острва.
Играње на време омогућило је Србији да своју позицију према вани ојача, односно, да се објективно економски развија и расте. Охридски споразум овакав какав јест наставак је тог играња на време. А време је у политици ресурс на који се пречесто заборавља.
Кад је српска војска пре нешто више од стотину година ослобађала данашње Косово и данашњу Македонију, и Скопље и Охрид и Куманово су сматрани једнако српским као и Приштина и Призрен. Историјске околности знају се драстично променити у само једној или две генерације. И није свеједно да ли је Србија која не признаје Косово сиромашни и демографски опустошени парија међу европским земљама, изолована од свих, или пак земља која економски расте, војно јача, атрактивна је дестинација страним инвестицијама и успешно је уклопљена у глобални поредак.
Експлицитно одбијање тзв. француско-немачког плана, нарочито у овим геополитичким околностима, посебно уз истрајавање на недоношењу санкција против Русије, могло би бити погубно. Охридски усмени договор доноси ипак, ако ништа друго, још неки временски добитак.
Није, дакле, могући немати ништа, а затим изгубити све, уз сву духовитост фамозног Црнчевићевог афоризма. И још један детаљ који, из неког разлога, није потенциран кад је Охридска на Врачару постала Бране Црнчевића. Није тиме Београд остао без Охридске улице, пошто Охридска улица у Земуну и даље постоји.