Чудни путеви једног афоризма

Пре непуних месец дана у Амстердаму  је умрла Дубравка Угрешић, уз Давида Албахарија глобално најпознатија и најуваженија књижевна фигура рођена у другој (социјалистичкој) Југославији. У првих недељу-две након смрти објављени су бројни некролози, што у земљама бивше Југославије, што у Великој Британији, Америци те другим земљама, укључујући и Холандију у којој је Угрешићева живела током последње три деценије.

Ратни распад Југославије поделио је животе практично свих тадашњих југословенских држављана на два дела. Кад је о писцима реч код мало кога је тај рез тако очигледан као у случају Дубравке Угрешић. Кад је почео распад, Дубравка Угрешић је била у раним четрдесетим годинама. Било је вишеструко афирмисана: као писац за децу, као русистица, као ауторка књижевног предлошка за један успешан и популаран филм ("У раљама живота" Рајка Грлића) те напослетку као прва жена која је добила НИН-ову награду за роман године ("Форсирање романа-реке").

Након што су власт у Хрватској преузели Фрањо Туђман и ХДЗ, Дубравка Угрешић одмах бива један од најдиректнијих критичара њихове националистичке политике. Своје критичке чланке објављује у угледним западним листовима што изазива праву медијску хајку правоверних "патриота". У таквој атмосфери, она је практично присиљена да се нађе "између азила и егзила". Пресељава се у Холандију и у тој земљи, у преводу на холандски језик, премијерно објављује своју преломну  есејистичку књигу "Култура лажи". То холандско издање било је светска премијера, мада се радило о преводу. Књига је у Холандији објављена 1995. и за њу је добила можда и најважнију европску награду за есејистику "Шарл Вејон" (Међу добитницима су Лешек Колаковски, Александар Зиновјев, Роже Кајоа, Ђерђ Конрад, Едгар Морен, Цветан Тодоров, Клаудио Магрис итд.).

Тек наредне, 1996, године, књига у Загребу излази на (српско)хрватском оригиналу.

Један од најцитиранијих одломака из ове књиге је шести по реду фрагмент првог есеја из књиге који се зове "Таман почетак". Ту Дубравка Угрешић каже овако: "Расла сам у мултинационалној, мултикултурној и моноидеолошкој заједници пред којом је била будућност. Политика ме није занимала. Родитељи ме ничему таквом нису учили. Ријечи вјера, народ, нација или пак комунизам и партија – нису ми ништа значиле. Једина 'политичка' реченица коју сам написала (а и њу сам украла од једног д‌јетета) гласи: Волим своју земљу зато што је мала па ми ју је жао" (Дубравка Угрешић: Култура лажи, Аркзин, Загреб, 1999, с.17).

"Култура лажи" је најпознатија нефикцијска књига Дубравке Угрешић, а не бих се чудио да је "политичка" реченица приписана "једном д‌јетету" најцитиранија и најпарафразиранија реченица из књиге. Најбаналнија интернетска претрага за пар секунди нам открива масу примера цитирања ове реченице: од новинских колумни до научних радова и доктората. Откад сам, пре ваљда и четврт века, први пут читао "Културу лажи", небројено пута ми је и самом пала на памет та реченица. Ефектна је и сугестивна, а чак и та (мислио сам) мистификација о детету од кога је (тобоже?) реченицу чула доприносила је њеној привлачности и памтљивости. Међутим, у интервјуу који је 2002. дала часопису "Реч" Дубравка Угрешић понавља да је дотичну реченицу "украла", уз додатно (макар и благо) прецизирање па сада "извор" није тек "дете" него "девојчица".

И не бих се свим тим овде сада бавио да неки дан на штанду једног букинисте нисам угледао књигу Бране Црнчевића "Пиши као што ћутиш". Некад давно, пре близу тридесет година, читао сам ту књигу у Сарајеву, али сам заборавио све осим да су ми неки афоризми били јако духовити. Продавац је за књигу тражио 150 динара, незнатну свотицу којом се већ неко време у Београду углавном ни еспресо не може платити. Петнаестак минута касније, пио сам еспресо и читао Црнчевићеву књигу. И у њој, већ уз сами почетак, наилазим на следећи афоризам: "Моја отаџибина је мала, волим је јер ми је жао" (Брана Црнчевић: Пиши као што ћутиш, Слобо љубве, Београд, 1979. с. 14).

Има нечег у овој коинциденцији од чега би се дугачак есеј могао направити, али овде ћу само скицирати неке правце у којим би се тај есеј могао кретати. Дубравка Угрешић и Брана Црнчевић нису били блиски ни поетички ни политички. Напротив. Не знам да ли је она игде њега поменула именом, не знам ни да ли он јесте њу, али он је дефинитивно био један од симбола оне књижевне сорте коју је Дубравка Угрешић највехементније критиковала. Не верујем, међутим, да је она знала да је реченица коју је наводно "преузела" од неке девојчице заправо Црнчевићева. Не мислим да је свесно правила плагијат. Није ово једини Црнчевићев афоризам који се цитира и парафразира готово као народна мудрост.

Питам се такође да ли би сви они који помињану реченицу из есеја Дубравке Угрешић са одобравањем и одушевљавањем цитирају радили то исто кад би знали ко је њен прави аутор. А ако је реченица добра, зар је важно ко је аутор? Је ли важнији садржај књиге или име њеног писца? Може ли име аутора лишити артефакт његове уметничке снаге?

Од времена кад је Црнчевић објавио свој афоризам до времена кад га је Дубравка Угрешић у "Култури лажи" парафразирала, прошло је више од петнаест година. У међувремену се мала земља из изворног афоризма распала на пола туцета још мањих. Није то била једина негативна еволуција. Из времена у којем се писало као што се ћутало прешло се у епоху културе лажи. И све је више разлога за жал.