Смрт Милана Кундере доживљена је широм света као смрт књижевног великана из епохе кад је књижевност била много важнија него данас. Некролози су писани од Канаде до Кине. Кундерин однос према Србији и Југославији био је специфичан.
Није случајно "Неподношљива лакоћа постојања" премијерно објављена паралелно у Америци, Француској и - Југославији.
Исто тако, међутим, не може бити случајно да је он после распада Југославије, изабрао Београд за премијеру свог првог романа написаног на француском језику, а на чешку тему. Док је постојала Југославија, он се овдашњим читаоцима обраћао посредством сарајевског издавача ("Веселин Маслеша"). Кад више није било Југославије, то се променило.
Носталгија
Роман написан на француском L'ignorence из рукописа је преведен на српски. "Незнање" је тако објављено последњих дана 2000. у Београду, у издању издавачке куће "Стубови културе" и у преводу Мирјане Аврамовић-Уакнин, док ће оригинал у Француској да изађе тек наредне године, привлачећи огромну пажњу те бивајући у најужој конкуренцији за Гонкурову награду.
На први поглед "Незнање" је формално идентично претходним Кундериним француским романима, "Успоравању" и "Идентитету". Поново кратки роман са педесетак кратких поглавља. Но већ и број поглавља носи малу али знаковиту разлику. "Незнање" има 53 поглавља, за разлику од "Успоравања" и "Идентитета" који су имали по педесет и једно. (Просечна дужина Кундериног француског романа тако је тада износила тачно педесет и два поглавља.)
С тематске стране "Незнање" је Кундерин повратак Чешкој. Глави ликови су Чеси, а и највећи део радње одигравао се у Чешкој. Стилски је "Незнање" такође блиско старом чешком Кундери. Кад у другом поглављу писац стане етимолошки рашчлањивати реч "носталгија", те успоређивати еквивалентне изразе у многим европским језицима сваки ће се кундерофил са носталгијом присетити деветог поглавља првог дела "Неподношљиве лакоће постојања" где се на идентичан начин анализира реч "сућут". Ту је и неколико лудачких опсервација на тему чешке историје што сећају на "Књигу смеха и заборава". Поново се појављује и позната Кундерина естетска обузетост коегзистенцијом различитих историјских времена у роману, а галерија епизодних ликова зна подсетити на неке јунаке "Смешних љубави".
Нема повратка
Радња "Незнања" фокусира се у свом највећем делу на Ирену и Јозефа. Обоје су емигранти (Ирена у Француској, Јозеф у Данској) који након двадесет година прогонства накратко посећују домовину. Имају још једну заједничку тачку: Ирена је удовица, Јозеф је удовац. Иренино удовиштво траје дуже и она је већ извесно време у вези са Швеђанином Густавом. Јозеф је, напротив, верни чувар успомене на своју покојну жену. У младости њиховој, њих двоје су провели једно вече у прашком кафићу. Тамо је Јозеф украо малу пепељару и поклонио је Ирени. Позвао је к себи у стан, но она је већ била заручена с Мартином те је одбила.
Но целог је живота чувала малу пепељару, а сусрет с Јозефом био је за њу симбол неостварених могућности њеног живота.
Случајни сусрет, након више од двадесет година, на паришком аеродрому пред лет за Праг за који обоје имају карте за Ирену је прст судбине. Она постаје незадовољна везом с Густавом те је још срећнија због сусрета с мушкарцем који је за њу готово целог живота представљао амблем недосегнуте среће. А Јозеф се Ирене не сећа, макар му не пада на памет да јој то каже. У авиону се њих двоје као стари познаници договарају да се виде у Прагу.
Лирске године
У наредних неколико дана Ирена и Јозеф једнако схватају испразност илузије о великом повратку. Ирена је још чвршћа у оном што је и раније знала, да је њен живот сад у Паризу, да двадесет паришких година у њеном животу има већу важност од прашке младости, да је њен одлазак, ма како наметнут споља, против њене воље, представљао излаз и најбоље решење у њеном животу. Јозеф случајно долази до свог средњошколског дневника. Читајући га осећа само гнушање према себи ондашњем. (Осећај дословце идентичан оном Лудвиковом из "Шале": "Преплавио ме вал беса на себе самога, беса на моје тадашње године, на глупе лирске године …".) Чешка је за њега подсећање на те "глупе лирске године", но још више она је брисач сећања на покојну жену. (Да је остао тамо не би је ни срео.)
"Незнање" је Кундерин опус у малом. Попут неког борхесовоског "алефа" оно садржи све кундеријанске мотиве.
Чини се ипак да је у целини овај роман најсличнији "Шали". Макар овде нарација не тече у првом него у трећем лицу, стално пребацивање фокуса са Ирене на Јозефа те њихово коначно здруживање подсећа на "Шалу", нарочито њезин седми део у ком се наратори "мешају".
Незаморна верност
У двадесет и трећем поглављу "Незнања" док чита свој младалачки дневник Јозеф наилази на следећу реченицу: Колико је заморна верност која нема свој извор у правој страсти.
Роман "Незнање" је нова потврда суштинске и метафизичке Кундерине верности, верности својим опсесивним темама, верности самом себи. Но та је верност страсна и нимало заморна.
Позната је она фраза о писцима који целог живота пишу једну књигу. За мало ког савременог аутора то је вредело у толикој мери као за Кундеру. Након "Незнања" више је писао есеје, него романе, али слика света остала у његовим књигама остала је иста. "Празник безначајности" стигао је ту тек као пословична тачка на "и".