Кључна реч овог текста биће "обадве". Два су разлога за то. Један се скрива у стиху групе "Галија" наведеном у наслову, а други пристиже из давног слогана "Зона А, зона Б, биће наше обадве".
Овај текст настаје на крајњој западној координати Зоне Б где стицајем приватних околности у последњих десетак година често летујем. У месту постоји један озбиљан киоск са штампом из десет-петнаест земаља. Кад је о српским новинама реч, ту су два "фикса", увек има "Политика" и увек има НИН. Често сам ту знао помислити како се историјска инерција боље и тачније осети на дистанци. Оно што су симболички били "Политика" и НИН, мислио сам, у иностранству је остало видљивије него у самој Србији.
Прошле недеље, међутим, "Политика" је ту и даље сваки дан, али НИН-а нигде. Занимљиво, "Недељник" (с Бајагом на корици) је ту, а "Недељник" раније ту нисам виђао, али НИН-а нема. Помислим, прошли број се брзо распродао. Међутим, у четвртак нема новог броја. Ни у петак. У суботу већ питам продавачицу. Каже да нисам први који је то пита, па се распитала код претпостављених и рекли су јој да се НИН више не дистрибуира у иностранству.
Сила центрифуге
Не знам колико су тачне информације ове трговкиње са словеначког приморја, али ако јесу, то се све уклапа у тренд пропасти српске штампе у којем НИН, нажалост, игра главну улогу. И како већ случај зна да удеси, сјајан пример те пропасти указао се баш у (прет)прошлом броју, оном који сам читао пре него сам пошао на море.
У том броју је, наиме, објављена својеврсна репортажа са концерта Бруса Спрингстина у Хокенхајму под насловом "Сила центрифуге". Тематски гледано, то је сасвим океј. Спрингстинова европска турнеја вест је за већину европских њуз-магазина, од Хрватске до Велике Британије. И "Време" је пре коју недељу имало репортажу са лондонског концерта.
Необично је, међутим, да овај текст не потписује неки од новинара или сталних сарадника НИН-а. То је, подсетимо, лист где је о сличним концертима не тако давно писао један Пеца Поповић. Овај текст потписује извесни субмедиокритет којем је то, по свој прилици, први текст који је у НИН-у уопште објавио, незајажљиви дилетант чија је амбиција успоредива једино с његовом неписменошћу. Пошто се ради о персони којој је комплимент свако помињање у јавности, макар и негативно конотирано, а потпуно је безначајна осим као "тип", овде ћемо га навести само иницијалима "Зе-Це".
Ако од текста "Сила центрифуге" може бити неке користи, онда је то могућност да се у некој новинарској школи искористи као узорак како не треба писати репортажу. Репортажа би по дефиницији требало особи, која негде није била, дочарати место, догађај и атмосферу. Овде уместо тога добијамо Зе-Це-ов низ "слободних асоцијација" који је повремено чак и хумористичан, али увек нехотице.
"Све може"
Примера ради, након што наведе којом песмом је концерт отворен, он наставља овако: "Нећу поименице препричавати сет листу што овакви текстови иначе имају претензију да чине". Мајсторе, то није претензија, то је жанр, ако пишеш о концерту, наводиш шта се на њему свирало. Крлежа, Игор Мандић или Богдан Тирнанић могли су себи допустити луксуз да читаоцима саопштавају своје "унутрашње монологе" јер су претходно створили опус који је учинио да њихове читаоце занима и шта они сматрају о каналу Дунав-Тиса-Дунав или о фламбираним палачинкама. Зе-це-ова сматрања не тангирају ни његове фоловере с друштвених мрежа, а камоли читаоце НИН-а. Нажалост, међутим, уредници све чешће поступају по слогану "све може".
Али све ово не би било вредно коментара да једна бизарна Зе-Це-ова омашка није посве случајно у данашњој Србији и дневнополитички релевантна. На самом крају своје "репортаже" Зе-Це помиње "пост фестум сазнање да је у Хокенхајму присуствовало чак 160.000 посетилаца".
Е, видиш, помислим, ово је занимљиво. То је ваљда једина ствар у низу Зе-Це-ових слободних асоцијација која је егзактно проверљива. Тај је концерт светска ствар, писало се о њему од Њујорка до Загреба, и свугде се наводи процена од "око 80.000 људи у публици". То је огроман број, наравно, али откуд овом типу потреба да тај свакако велики број удвостручи? Он би очито хтео да концерт на коме је он био буде нарочито посебан, о чему мало касније и отворено фантазира ("вероватно највећи концерт деценије с продатим картама"), али чему лаж коју је тако лако демантовати и откуд му уопште та бројка.
Права тактика
Овакве дилеме обично остају без одговора, али некад ти живот намести да одговор сазнаш и буде много забавно. Испоставило се да се Зе-Це-у допао твит једног Спрингстиновог фана из Француске који је био одушевљен чињеницом да је током извођења једне песме у Хокенхајму "у ваздуху било 160.000 руку". То је, дакле, то, у том грму, штоно кажу, лежи зец.
Наш репортер није упознат са релативно општепознатим податком да припадници врсте Хомо Сапиенс врсте у правилу имају две руке. Покушајмо да му објаснимо једноставним језиком. Ако је у ваздуху 160.000 руку, а људи су дигли "руке обадве", то не значи да се на том месту окупило 160.000 људи, него упола мање, односно 80.000.
А испоставља се да је то користан савет и већини медијских покровитеља рецентних протеста. То што режимски медији програмски и драстично смањују процене броја окупљених не значи да је права тактика узети реалан број па га помножити са два. Али, ако ништа друго, сада имамо име за процену броја окупљених која не сабира главе, него сабира руке, то се одсад зове "Зе-Це-ов поучак".