По америчким медијима поново крећу спекулације о могућем филмовању "Ловца у ражи" Џерома Д. Селинџера (1919–2010) коме се аутор књиге за живота жестоко противио. Пошто ће његов легат, по свој прилици, наставити да поштује ауторову жељу, продуценти чекају да прође довољно година да престане да важи закон о ауторским правима и да роман постане "јавно добро". По неким тумачењима, то ће бити могуће тек 2046, али дотад ће "морална полиција" можда већ спаковати роман на листу забрањених књига.
Пре недељу дана, на овом истом месту, у тексту о Артуру Милеру, поменута је његова сарадња са режисером Елијом Казаном. Исти тај Казан је јако желео да направи филмску адаптацију овог романа. Није он био ни први ни последњи кога је Селиџер одбио, али је разлог који је навео Казану незабораван; рекао му је, наиме: То се Холдену не би допало.
Раж и жито
Холден Колфилд главни је протагониста фамозног романа први пут објављеног 1951. године. Већ седам година касније, стиже први превод на српскохрватски, а објављен је у Сарајеву.
Преводилац је био један од оних плодних, самозатајних људи чији су бројни преводи култних дела светске књижевне баштине у мозаику југословенске културе били значајнији од доста оригиналних опуса. Име му је Никола Кршић, а превео је, међу осталим, и сабрана Кундерина дела.
Спомињем ово и због чињенице да управо Кршићу треба захвалити на идеји да насловног "кечера" (оригинално се роман зове "Catcher in the Rye") преведе као "ловца". Неком другом то би био "хватач". Кршићу је "rye" било жито, док ће Драгославу Андрићу, у његовом преводу двадесетак година касније, то (п)остати "раж".
Андрићев превод и јесте заслужан што се овај роман у Србији уобичајено назива "Ловац у ражи", док се са западне стране Дрине чешће чује фраза "Ловац у житу".
На рубу провалије
Цео роман је, рекосмо, сага о шеснаестогодишњем Холдену Колфилду, дечаку који је због слабих оцена избачен из интерната. Писан је у првом лицу. Холден, наиме, лежи у санаторијуму и прича своје успомене старијем брату.
Успомене се углавном састоје од неколико дана проведених у Њујорку након напуштања интерната. Иако у том граду живе његови родитељи и млађа (десетогодишња) сестра, Холден одлази у хотел. У наредних неколико дана упознаће две опатице, проститутку и њеног макроа, посетиће свог бившег професора од кога ће побећи због сумње да је овај хомосексуалац и да жели да га напаствује. Напослетку, једне ће ноћи тајно отићи до куће да види сестру, једино биће с којим се до краја разуме.
Сестра је млађа Холденова верзија, ексцентрично и бескрајно добро биће. Зове се Фиби и у својој одраслој фази вероватно би била доста слична оној својој имењакињи, јунакињи серије "Пријатељи" коју глуми Лиза Кудроу.
Разговор Холдена и Фиби кључни је део романа, део у којем се објашњава и наслов. У суштини кључни је Холденов проблем то што не жели да одрасте. Фиби то слути па га пита шта жели бити, жели ли бити научник или можда правник.
Холдена конвенционална каријера је не занима. Он каже: "Стално замишљам много мале деце како се играју у једном великом пољу ражи. На хиљаде мале деце, а никога у близини... никог одраслог, мислим... осим мене. А ја стојим на самом рубу једне грозне провалије. Шта ми је дужност, треба да уловим свакога ко се залети према провалији... хоћу да кажем, ако неко трчи не гледајући куда иде, ја треба да искрснем однекуд и да га уловим. То је све што би требало да радим читавог дана. Да будем такав неки ловац у ражи. Знам да је то лудо, али је то једино што бих заиста желео бити. Знам да је лудо."
Холден ће на крају због Фиби одустати од свог бега на запад и вратити се породици. Она ће испасти његов ловац у ражи. Ипак, Холден није Дон Кихот, он није оздравио и на крају романа остаје да виси питање је ли он уопште способан за прилагођавање, за такозвани нормалан живот.
Теорија завере
Садржај ове књиге је једна ствар, а њена рецепција нешто сасвим друго.
У филму Ричарда Донера "Теорија завере" (из 1997. године) Мел Гибсон глуми Џерија Флечера, таксисту опседнутог различитим бизарним теоријама завере.
У том филму Флечер има још две опсесије: љубав према жени коју глуми Џулија Робертс и необјашњиву потребу да једну књигу купи сваки пут кад је види. Књига је "Ловац у ражи", а Донер нескривено алудира на једну чињеницу која је постала легендарна: Марк Дејвид Чепмен је у тренутку кад је убио Џона Ленона имао код себе ову књигу.
Платон је негде рекао како учитељ бира ученика, но како књига не бира читаоца. Чепмен је у свом изопаченом уму можда видео себе као Леноновог спасиоца, малтене ловца у ражи, који ће га убиством спречити да одрасте, да се укорени у друштву, да се до краја социјализује, који ће га симболично сачувати као вечни симбол младости и бунтовништва. Киш је рекао: Много књига није опасно, опасна је само једна. Та књига не мора бити "Мајн кампф" нити "Протоколи сионских мудраца", може то бити и "Ловац у ражи".
Селинџер се из јавности потпуно повукао још 1965, петнаестак година, дакле, пре Леноновог убиства. Чини се, међутим, да је већ био свестан какве неспоразуме објављивање може да донесе. Увек је говорио да ништа не воли као писање, али да је објављивање ипак већ нешто друго.
Десетак година након његове смрти, више од седам деценија након што је "Ловац у ражи" први пут објављен, неспоразуми о прочитаном све се више гомилају и ескалирају. Селинџеров песимизам дође ту скоро пророчански.