40 година од смрти Брежњева или: Без пакла нема илузија

Дневници су чудо; нарочито дневници у којима нема накнадне памети. Ако нешто волим да читам, то су дневници. Дневнике први пут читаш као што се чита роман: хронолошки, лепо, по реду. Међутим, после, кад дође неки датум, отвориш тај датум у некој насумичној години да видиш шта је твој дневничар доживео тог дана .

Новосадска "Академска књига" објавила је последњих година две дивне дневничке књиге Андреја Тарковског. Листам ових дана те дневнике, тражећи како Тарковски доживљава своје јесени, јесење дане све јесеније, јесени и живот без смисла.

Тарковски у Риму

Пре равно четрдесет година, средином новембра 1982, Тарковски је био у Риму. Цитираћу овде дневничке записе Тарковског од 12. и 14. новембра 1982.

Дакле, дванаестог једанаестог, Тарковски овако пише: "Данас је на телевизији јављено о смрти Брежњева и Кириленка. Значи, на реду је Андропов. Сигуран сам. Шта ли ће сад бити? Господе! Нека буде воља твоја!"

А два дана касније следи овакав запис: "Андропов... Били смо у амбасади, одали последњу почаст. Видело се да ће изабрати Андропова. Ако је тако, он би морао да има готов програм, а не само жељу за влашћу. Ако није, онда ће на његове очи све почети да се руши, јер неће бити пара ни за политику ни за хлеб. Сада је сваки дан живота по старим принципима – склизавање у пропаст. Немогуће је да Андропов тога није свестан."

Oнодобни "фејк њуз"

Страшно је занимљиво читати ове записе четрдесет година касније. Брежњев је, наиме, умро десетог новембра. Да, постојало је прединтернетско време кад су телевизији требали сати и дани да пренесе неку вест.

Исто тако, постојао је и онодобни "фејк њуз". Не знамо данас која је телевизија то наводно објавила, но Кириленко није умро 1982. Истакнути совјетски политичар и близак Брежњевљев сарадник Андреј Павлович Кириленко умро је, наиме, тек 1990.

Кад је о кључној ствари реч, међутим, Тарковски је сто посто у праву. Он пише: "Значи, на реду је Андропов. Сигуран сам." И заиста је било тако.

Како је био тако сигуран?

За људе који се не сећају тих времена или немају неко иоле дубље знање о Совјетском Савезу осамдесетих година прошлог века, убеђеност Тарковског о извесности да ће Брежњева наследити Андропов могла би деловати и збуњујуће. Како он може бити сигуран, упитаће се неко. Да ли су сви то знали? Суштина је заправо у томе да људи то нису знали.

За тадашње "политичке аналитичаре" Андропов је био аутсајдер. Фаворит је био Константин Черњенко.

Андропов је наследио Брежњева два дана након његове смрти и остао лидер Совјетског Савеза све до сопствене смрти, деветог фебруара 1984. Умро је тачно један једини дан након отварања Зимских олимпијских игара у Сарајеву. На челу СССР-а провео је неких петнаестак месеци.

Док се Хладни рат интензивирао, Андропов је фокус своје владавине ставио на елиминисање корупције. Андропова је два месеца након смрти наследио Черњенко, али тек је његова владавина биологијом била предодређена да буде краткотрајна. Черњенко је умро 10. марта 1985, непуних годину дана након што је преузео врховну власт. Черњенка је већ дан након његове смрти наследио Горбачов и то је било то.

Губитник или хуманиста

Поводом скорашње смрти Горбачовљеве, разни аутори су се окушали у жанру некролога. Један од ретких који се није обрукао, био је економиста Бранко Милановић.

Овако је, између осталог, писао: "Политичари, чак и они најчовечнији, понекад нажалост морају правити калкулације у којима су људски животи само бројеви. Горбачов је отворено одбио да то учини. Можда је та отвореност била грешка: нико га више није узимао за озбиљно, од Бакуа до Вашингтона, иако је контролисао највећи нуклеарни арсенал на свету, другу највећу армију и стотине хиљада полицајаца и припадника служби безбедности. Као лидер монополистичке партије уживао је неупитну лојалност 20 милиона њених чланова. Према државничким стандардима мора му се судити строго као једном од највећих губитника у историји. Са становишта хуманости, суд је много повољнији: омогућио је милионима људи да поврате слободу, не само прогласио него и применио начело ненасиља у унутрашњој и спољној политици, и добровољно напустио положај када то није морао да учини, јер није желео да уђе у сукоб и ризикује људске животе да би га сачувао. Али том хуманошћу и једним заправо антиполитичким ставом, отворио је врата људима много горима од себе."

Нема илузија

Иначе, Брежњев је рођен у граду Камјанске, у Дњепропетровској области, у источној Украјини. Ако је и умро са горким окусом у устима, овакву будућност, а нарочито за пуких четрдесет година, није засигурно могао да замисли ни у најгорим ноћним морама. Ништа од оног над чим је бдио није се сачувало.

Рекосмо већ; дневници су чудо; нарочито дневници у којима нема накнадне памети. Ако нешто волим да читам, то су дневници. Дневнике први пут читаш као што се чита роман: хронолошки, лепо по реду. После, међутим, кад дође неки датум, отвориш тај датум у некој насумичној години да видиш шта је твој дневничар тог дана доживео.

Једанаестог новембра 1996, четрнаест година након што је Тарковски чуо за Брежњевљеву смрт, Живојин Павловић у свој дневник исписује једну једину реченицу, цитат из књиге коју управо чита. Књигу је написао румунско-француски филозоф Емил Сиоран, а реченица гласи: "Без пакла нема илузија." Живојин Павловић је доживео оно што је Тарковски могао само да слути.

Непуних тридесет година касније, јасно је да по математичком приниципу комутације, реченица вриједи и ако се каже: "Без илузија нема пакла."