Локна од осам хиљада евра
Вајлдове комедије врцкава су и тачна слика викторијанског друштва. Он се том друштву не подсмева. Он није циник, само је написао најтачнију дефиницију циника: "Циник је личност која свему зна цену, а ничему вредност"
Игром случаја, у задњих недељу-две, у фокусу пажње наше културне јавности били су уметнички и историјски артефакти купљени на светским аукцијама: једна слика Паје Јовановића те Хитлерова директива о нападу на Југославију.
Свашта се продаје на тим аукцијама. Примера ради, у граду Килкенију, у централном делу Ирске, за 12. и 13. децембар заказана је аукција на којој ће се, између осталог, продавати прамен косе Оскара Вајлда. Очекује се да ће продајна цена доћи до износа од око 8.000 евра.
Претходни власник "предмет" је купио 2007. од наследника глумца Мајкла Мак Лимоара који је пак локну добио од Вајлдовог сина, након што се овај одушевио његовом монодрамском поставком фамозне комедије "Важно је звати се Ернест".
Живот и дело
Живот Оскара Вајлда (1854-1900) стао је у једва четрдесет и шест година, а одвијао се између родног Даблина и Париза у којем је умро те где је и сахрањен. У Француску је отишао након своје двогодишње робије одслужене у Редингу.
У Паризу је упознао још увек младог Андреа Жида коме се једанпут поверио: "У живот сам уложио своју генијалност, у своје дело само талент".
Вајлдов отац био је угледни лекар, а мајка му је била књижевница. Колико год био чувен по лекарској пракси, па и по неким научним открићима, Вајлдов отац Вилијам је у вишим даблинским круговима био познатији по томе што је био, еуфемистично речено, екстремно неуредан и прљав човек.
У то време се често препричавала анегдота о студенту који је питао старијег колегу зашто су тог дана нокти доктора Вајлда били нарочито прљави, а колега је одговорио: "Зато што се малочас почешао". А једна племкиња је на вечеринки код Вајлдових одбила да једе супу зато што је приметила да је Вилијам у лонац умочио палац.
Након што је родила првог сина, Оскаровог старијег брата, мајка је искрено желела ћерку, а кад јој се ипак родио још један син одевала га је у женску одећу. Психолози старог кова су Вајлдову сексуалну оријентацију повезивали управо са чудним односом који је имао са доминантном, но за њега недовољно заинтересованом мајком.
Дракулин љубавни такмац
Оскар Вајлд је позавршавао најбоље ондашње школе. С 22. године се први пут дубоко заљубио. Изабраница му је била Флоренс Балкомб, прелепа ћерка пензионисаног морнаричког официра. У писму једном пријатељу описује је овако: "Тек јој је 17 година и има најсавршеније и најлепше лице које сам икад видео, но нема ни пребијене паре".
Прешао би Вајлд преко мањка мираза да је Флоренс изабрала њега; међутим, она се одлучила за другог удварача, младића по имену Брем Стокер, у то време непознатог чиновника који ће се, међутим, двадесетак година касније уписати у историју књижевности и популарне културе објавивши најчувенији роман о грофу Дракули.
Разочарани Вајлд напушта Даблин и одлази у Лондон. Тамо се 1884. оженио Констанцом Лојд. Она му рађа два сина, а његов књижевни таленат се расцветава.
За своје синове написао је неколико дечијих прича, модерних бајки ("Срећни принц", "Одани пријатељ", "Себични џин", "Славуј и ружа") које су уз Андерсенове приче она најбоља дечија књижевност која нарочито погађа децу у телима одраслих људи. Свој једини роман "Слика Доријана Греја" објавио је 1891. Наредне године улази у свет позоришта где ће се посебно прославити.
Присан пријатељ
Први његов комад био је "Лепеза лејди Виндермир", годину дана касније следила је "Жена без важности", а 1895. године "Идеалан муж" и "Важно је звати се Ернест".
"Салому", своју последњу драму, написао је на француском језику; по либрету базираном на овом тексту оперу је написао Рихард Штраус. А драму је на енглески превео млади лорд Алфред Даглас, Вајлдов блиски пријатељ и љубавник.
Веза с њим ће Вајлда напослетку коштати робије. Кључни разлог је заправо био бес маркиза од Квинзберија, Алфредовог оца. Тај бес ће Вајлда истерати пред суд који га је осудио. Вајлд је из затвора писао свом љубавнику, а та је преписка касније објављена. У њој је и она чувена реченица: "Две кључне прекретнице мог живота биле су кад ме отац послао у Оксфорд и кад ме друштво послало у затвор".
Из затвора је писац изишао као сиромашан човек сломљеног духа. Преселио се у Француску где је живео под именом Себастијан Мелмот. Умро је у Паризу последњег новембарског дана 1900.
Вајлдове комедије врцкава су и тачна слика викторијанског друштва. Он се том друштву не подсмева. Он није циник, само је написао најтачнију дефиницију циника: "Циник је личност која свему зна цену, а ничему вредност".
Једанпут је рекао: "Не говорите никад ружно о високом друштву. То раде једино људи који не могу да добаце до тог друштва".
Уметник среће
У ондашњој енглеској аристократији Вајлд је био широко признат као чудесан козер и говорник. Припадност некој класи не мора, међутим, увек значити њено обожавање и непознавање. Доказ за то је и она скоро леноновска фраза: "Друштво често опрашта криминалцу, а никада сањару".
Упркос трагичној судбини и несрећама које су га задесиле Вајлд је пре свега био – како рече Борхес – "уметник среће, човек који чува, унаточ навикнутости на зло и несрећу, нерањиву невиност". Исти тај Борхес незаборавно каже: "Мислим да је Вајлда немогуће тумачити техничким особинама. Мислити на њега значи мислити на присног пријатеља, кога нисмо никада видели али чији глас познајемо и сваки дан за њим чезнемо".
А некога ће, ето, чежња – да ли за меморабилијом, да ли за инвестицијом – навести да за прамен косе, више од 12 деценија стар, плати осам хиљада евра.
