Текућа година била је година у којој се навршило 140 година од рођења Франца Кафке. На почетку његове биографије, коју је написао његов најбољи пријатељ Макс Брод, стоји следећи пасус: "Франц Кафка рођен је 3. јула 1883. године у Прагу као син Хермана и Јулије Кафка. Презиме Кафка је чешког порекла и значи (писано по правопису кавка) дословно чавка. На пословним омотницама твртке Хермана Кафке, којима се Франц испрва служио у дописивању са мном, та дебелоглава и краснорепа птица насликана је као амблем."
Живот, литература
Кафкина биографија на први поглед је једноставна и неузбудљива. Завршио је гимназију и правни факултет, стажирао годину дана на суду, а онда је све до избијања плућне туберкулозе радио као чиновник, углавном у Уреду за осигурање радника. Умро је 1924. године.
Идуће године биће, дакле, навршено пуно столеће од његове смрти. То ће, наравно, бити повод за бројне конгресе, конференције, скупове и слично. Захваљујући Јовици Аћину и издавачкој кући "Службени гласник" ми у Србији ту јубиларну годишњицу дочекујемо са практично целокупним Кафкиним опусом доступним на српском језику.
Приче које је објавио за живота нису привукле неку већу пажњу савременика. А ипак Кафка је један од најважнијих светских писаца 20. столећа и један од оних чије је дело обележило не само књижевност него целокупну културу нашег времена. Јер Кафка је у ствари писац сличан Дантеу, Шекспиру, Сервантесу, Достојевском: писац испред свог времена.
У свом чувеном есеју "Кафка и његове претече" Борхес каже да Кафка на први поглед делује јединствено попут "феникса из реторичких посланица". Оно што нас у сусрету с Кафкиним прозама писаним пре више од стотину година нарочито фасцинира јест њихов дубински увид у нашу савременост. Међутим, та је, назовимо је тако, пророчанска димензија његовог дела Кафки као писцу у исти мах и користила и штетила. Користила му је у постајању културном иконом, а штетила у смислу честих покушаја ванкњижевног тумачења његових дела.
Писац пре свега
Тако је већ одавно уобичајено Кафку називати религиозним мислиоцем, филозофом, политичким пророком, стидљивим атеистом итд, а реч је ипак о човеку који је пре свега и изнад свега писац. Незаборавне су оне речи из његовог дневника кад каже да је за њега још од најраније доби највећа амбиција била да се писањем обраћа људима.
Популарна представа о Кафки као неуротичном патнику (псеудо)религиозне провенијенције нема пуно везе са стварношћу. Није тачна чак ни она посве одомаћена визија Кафке који се потпуно одриче свог целокупног дела и жели га уништити. Не, Кафка није желео објавити свој интимни дневник и своја приватна писма (а ко би такво што уопште и желео?) и своја књижевна дела која је сматрао недовршеним.
Ипак, из данашње перспективе, Макс Брод није погрешио инсистирајући да "Америка", "Процес" и "Замак" буду објављени.
Нарочито је "Процес" имао незаобилазан утицај на књижевност на глобалном нивоу. Камија је тешко и замислити без "Процеса". Отуд није чудно да се он овим романом опширно бавио. У једном есеју пише: "У 'Процесу' Јозеф К. је оптужен. Али он не зна због чега. Њему је, без сумње, остало да се брани, али не зна зашто. Адвокати сматрају да је његов случај тежак. Он, у међувремену, не пропушта да воли, да једе или да чита своје новине. Затим је осуђен. Но, судска дворана је веома мрачна. Он не схвата много. Претпоставља само да је осуђен, али на шта, то се једва и пита. Он у то, понекад, сумња и продужује да живи." Мало касније долази закључак: "Ми управо добро знамо шта 'Процес' значи. Говоримо о слици људског живота. Без сумње. Но, то је истовремено и једноставније и сложеније."
Фантастика
Да, баш је тако, све је у Кафкином делу истовремено и једноставније и сложеније. Можда и кључна реченица за разумевање Кафкиног света налази се у једном од бројних писама које је упутио Милени Јесенској.
Кафка вели: "Уред није глупа институција, он пре припада фантастичном него глупом." Кафка је први спознао сву моћ уреда, бирократије и регистара над нашим животима. И шта је заправо заједничко свим заврзламама око добијања визе, искуствима вађења неке потврде или личних докумената, чекању у реду пред студентском службом, убеђивању члана изборне комисије да те мора бити на бирачком списку? Све су то кафкијанске згоде! У свима њима и безброј сличних ситуација препознајемо Кафку и његов свет.
За Кафку – како каже Кундера – суд није правна институција одређена да кажњава оне који крше државне законе; суд у Кафкину смислу моћ је која суди и која суди управо јер је моћ; само моћ даје суду његову легитимност. Зато Кафкин свет није онај у којем злочин тражи казну; не, код Кафке казна тражи злочин. Поново Кундера: "Онај који је кажњен не познаје узрок кажњавања. Толико је неподношљива апсурдност казне да окривљени, како би пронашао мир, жели наћи оправдање за своју невољу".
Закон је још једна од кључних, темељних, носећих речи Кафкиног дела. Закон је код Кафке дигнут на разину апсолута. У томе су многи видели утицај јудаизма. Парабола "Испред закона" коју пред крај "Процеса" Јозефу К. изриче свештеник, а коју је Кафка раније објавио као засебну причу, можда и најпластичније открива Кафкину визију закона. Има нечег фаталистичког у тој параболи која вели да свако има свој улаз, своја врата према закону.
Франц Кафка је писац што је "уметности романа" отворио нова врата, но помало налик лику из властите параболе, није доживео да томе сам посведочи.