Два новембарска дана године 1942.
Борхес је давно писао о срамежљивости историје. Хтео је рећи да савременици ретко знају шта ће од догађаја којима су сведоци ући у историју. Парадигматичан пример је живот Исуса Христа. У текстовима римских историчара, њега нема много деценија после његове смрти, да не кажем васкрсења.
Иза нас је још један викенд: деветнаести и двадесети новембар 2022. године. У недељу 20. новембра, отворено је Светско фудбалско првенство у Катару; прво издање овог такмичењa у историји које се не дешава крајем пролећa и почетком лета.
Многима се вероватно чини да је то најважнија ствар која се на тај дан десила, али ако се нешто важније и десило, то ће се знати тек деценијама касније.
Вратимо се стога мало уназад, онолико отприлике колико је трајање просечног људског века, а опет да је округла цифра. Намеће се, дакле, број осамдесет. Вратимо се, дакле, у деветнаести и двадесети новембар 1942. године.
Шта памти историја из ова два дана? Памти најпре један од кључних момената Стаљинградске битке, односно почетак Операције Уран. После дугог периода немачке офанзиве, Црвена армијa је тежила контраофанзиви. План је био пробити се северно и јужно кроз румунске, мађарске и италијанске армије те опколити немачку армију у Стаљинграду.
Почело је прикупљање трупа. За команданта главног удара именован је прослављени маршал Георгиј Жуков.
Црвена армија прикупила је више од милион војника, само 804 тенка, али и невероватних 13.000 цеви артиљерије.
Дана 19. новембра у 5 сати ујутро време је било магловито те су совјетски команданти почели разматрати отказивање офанзиве. Локални команданти одлучили су ипак почети с нападима. Трупама је послана кодна порука. Истог тренутка 13.000 совјетских топова отворило је ватру и засуло цели фронт пројектилима.
Иако је видљивост била никаква, совјетска артиљерија раније је добро уцртала све мете те је гађање било невероватно успешно. Румунске снаге су се распале. Комуникације су се прекинуле, депои муниције су били уништени, извиднички положаји сравњени са земљом, а преживели војници су почели бежати.
Није то био почетак краја Стаљинградске битке, али јесте, хајде да парафразирамо ту чувену досетку, био – крај почетка.
Две хиљаде километара ка западу, дешава се догађај који је испрва могао изгледати скоро тривијалан, у контексту зверстава Другог светског рата, али се дубоко урезао у историју културе.
Место радње је Дрохобич, галицијски градић у којем се 1892. године родио Бруно Шулц, пољски и јеврејски писац. Опус му је невелик: претекле су само две збирке прича и пар десетина есеја, чланака и приказа, заједно са сликама и цртежима.
Али ова дела садрже цео један свет. Његове две књиге, "Продавнице циметове боје" и "Санаторијум под клепсидром" су торзо потпуно фантастичног и неупоредивог опуса.
У једној хронологији, овако су сажете непуне две последње године његовог живота: 1. јула 1941. немачке трупе улазе у Дрохобич. Школе су затворене, Шулц губи посао; уводе се радне обавезе за све Јевреје старости од 16 до 65 година. 27. новембар: велики масакр Јевреја из Борислава и околине; све дрохобичке Јевреје пресељавају у гето; Шулцова породица се сели у Столарску 18.
Гестаповац Феликс Ландау постаје Шулцов "заштитник"; у његовој кући Шулц осликава зидове дечје собе (ти мурали су недавно пронађени и већим делом пренети у јерусалимски музеј Холокауста – Yad Vashem); ради мурале и у другим зградама Дрохобича: у касини Гестапоа и у тзв. Reitschule.
1942. године, за време одсуства Феликса Ландауа Шулц се с породицом крије код свог пријатеља, Збигњева Мороња. Ради неколико месеци у Јеврејском дому пензионера на каталогизацији књига. Од пријатеља из Варшаве добија новац и лажна документа и спрема се да побегне из Дрохобича. 19. новембра, тзв. црног четвртка, гине за време "дивље акције" на улици Дрохобича.
Сутрадан, 20. новембра, окончана је опсада Малте, која је трајала скоро пуне две и по године претходног периода. Такође, истог дана, британска Осма армија је преузела контролу над Бенгазијем.
За те две вести се, по свој прилици, одмах знало да ће ући у историју. Међутим, данас се испоставља да је најважнија вест тог дана прошла потпуно непримећено. Наиме, тог дана у граду Скрентону, у савезној држави Пенсилванија, у породици Џозефа Бајдена сениора и његове супруге Катарине Еугеније (девојачко презиме: Финеган) родио се син коме су дали име Џозеф. Било је то прво дете у прононсирано католичкој породици; недуго након његовог рођења, рађају се и сестра Валерија те браћа Френсис и Џејмс.
Џозеф је у детињству патио од муцања. Излечио се сам рецитујући поезију испред огледала. У својим двадесетим, Џозеф Бајден је већ активан у Демократској партији. Мало пре свог седамдесет и осмог рођендана биће изабран за председника Сједињених Америчких Држава.
Уз осамдесети рођендан председника Сједињених Америчких Држава, глобална политичка ситуација понешто је комплекснија него у време његовог рођења. Успркос томе, различити пропагандисти неуморно трубе о "правој страни историје". На терену, међутим, нема користи од великих речи. На терену се гледају неке друге ствари.
Кад се помене реч "терен", у наредних неколико недеља, сви ће по дефиницији да помишљаљу на Катар. Има, међутим, и других могућих асоцијација. У Катару репрезентацију Сједињених Америчких Држава ишчекују дуели са Велсом, Енглеском и Ираном. То је симболички широко, али ипак не онолико широко колико је широк цео свет.
