Крајем прошле године, у Београду је промовисана хрестоматија у којој је сакупљено неколико драмских текстова о кнезу Михаилу, а у наслову књиге овај је владар прозван "балканским Хамлетом". Згодна је то илустрација метафорске потентности најславнијег Шекспировог лика.
О драми којом се Шекспир потврдио као књижевни геније, Мирослав Крлежа је незаборавно забележио: "Пред низом загонетака, пред огромном гомилом неријешених питања, пред најразноврснијом проблематиком многобројних стварних дилема Шекспир се креће са сигурношћу компаса, пред којим се отварају нови свјетови. Узани средовјечни хоризонт шири се код њега до звјезданих видокруга, до појма лебдеће небеске лопте, па као и толики морепловци и звјездознанци његова времена и он је један од европских аргонаута, који ће магијом живе ријечи повезати Европу између Париза и Толеда, Москве и Кантерберија до књижевне цјелине. Без обзира на географске дистанце и политичке прилике, његова ријеч одјекује већ кроз вјекове. У огромној европској дискусији, која траје око његова Дјела већ триста година, Шекспиров лик типичног универзалног ренесансног човјека влада још увијек читавим једним европским раздобљем, тако богатим генијалним спознајама. Он је заправо градитељ и композитор монументалних визија, мислилац необично суптилан, проповједник нових назора и социјални анатом читавог једног феудалног круга, у једном лицу. (...) О 'Хамлету' је речено све. И то, да је трагедија о данском принцу играна већ давно прије Шекспирове премијере (26. јула 1602.) на лондонским позорницама, и то, да је Хамлет у његовој редакцији само ретуш по мотивима Сакса Граматикуса, Белефореста и Кида."
Величина
Грандиозност Шекспира као писца те раскош и очигледност његове снаге је тако дивовских размера да – како Борхес рече за Витмена – ми опажамо једино да је снажан. Шекспир нам дарује ону ретку врсту уметничког откровења коју је тешко и објаснити.
О "Хамлету" Јан Кот пише овако:
"Библиографија расправа и студија о Хамлету два пута је дебља од варшавског телефонског именика. Ни о једном Данцу од крви и костију није написано толико као о Хамлету – тај шекспировски краљевић неоспорно је најславнији Данац. Хамлет је нарастао од глоса и коментара, он је један од малобројних књижевних јунака који живе ван текста, који живе ван позоришта. Његово име нешто значи чак и за оне који Шекспира никад нису читали ни гледали. Сличан је у томе Леонардовој 'Мона Лизи'."
И заиста је тако. А опет, и поред те скоро незамисливе папирне планине од есеја и коментара инспирираних "Хамлетом", тајну још нико није одгонетнуо. Ваљда је баш зато текст још увек жив. Она последња Хамлетова реплика у којој се каже да преостаје једино ћутање као да пророчански најављује и приступ овоме делу и више од четири стотине година након његовог настанка. Јер прошло је, ето, четири стотине година, комад је преведен на стотине језика, игран на хиљадама позорница, коментарисан десетине и стотине хиљада пута, доживљаван на различите начине од милиона читалаца и гледалаца, а оно што нама данас остаје је опет ћутање.
Чудо
Владимир Набоков је једном приликом рекао да је "Хамлет" највеће чудо светске књижевности, а у преписци са Едмундом Вилсоном тајну његове свевременске актуелности покушао је објаснити тезом да у "Хамлету" постоје сви елементи који привлаче публику: од духа као присуства натприродног преко краљевске породице, дворских интрига, убиства као зачина мистерије те покоља као каталога најразличитијих начина убијања.
Шекспир је знао да је највећи грех за једног писца – бити досадан. У његовим комадима живот ври, кува, кључа; страсти су снажне; заплети су узбудљиви, а расплети крвави. "Хамлет" је идеалан пример богатства Шекспировог света.
Јан Кот каже: "У 'Хамлету' има много ствари: политика, насиље и морал, спор око истозначности теорије и праксе, око крајњих циљева и смисла живота, постоји трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка. Све што вам драго! И постоји још потресна психолошка студија. И крвава фабула, и двобој, и велики покољ."
Орахова љуска
У сржи овог фамозног драмског текста је, наравно, гласовити лик данског краљевића, уз Сервантесовог Дон Кихота најславнији карактер целокупне светске књижевности, квинтесенција прашине, краљ бескрајне васионе заточен у ораховој љусци, онај за кога је жена име за слабост и коме је симбол краткоће женска љубав, онај који је први изрекао речи што су се од силног понављања излизале као стари сребрењаци, а чији сјај свеједнако бљешти: бити или не бити, онај који зна да на небу и земљи има много ствари о којима мудрост и не сања. Тај и такав Хамлет је осуђен на филозофију и метафизику, на бескрајно краљевство затворено у ораховој љусци, а стварно ће краљевство преузети Фортинбрас, њега чекају – по прелепим стиховима Збигњева Херберта – пројект канализације и декрет о проституткама и просјацима. За Хамлета је бити спреман – све, за Фортинбраса је бити владар – све.
Живот и свет су бука и бес, зло је оно што чине људи, а људи су твар од које су снови ткани. Чак се и Борхес у објашњавању ове књижевне магије одлучио тек именовати је; на једном чувеном предавању, уместо било каквог покушаја високоумне интерпретације, он је само неколико пута поновио: "Шекспир, Шекспир, Шекспир"!