Коморбидитети вируса изолације
Занимљиво је како се у кратком временском периоду појављују и велику пажњу медија стичу сличне књиге. То је карактеристика тржишно оријентисане књижевне сцене. Неке теме су у неком тренутку једноставно "вруће"
Дала би се сасвим уверљиво бранити теза да је "кримић" највиталнији жанр савремене књижевности. Не само да у великим светским књижарама криминалистички романи имају понајвеће, па још засебне, полице, него се из перспективе овог жанра многи велики романи из прошлости ретроактивно откривају као "кримићи".
Примера ради, код Достојевског: "Злочин и казна" у великом делу бива класични "процедурал", док су "Браћа Карамазови" мистерија згуснута око питања "ко је убица", а "Зли дуси", рецимо, нису уопште далеко од политичког трилера као поджанра криминалистичког романа.
И док из сфере поезије и "озбиљне" књижевности свако мало има јадиковки да се чита све мање и све површније, у свету криминалистичког романа, како се то каже, нема зиме. Најуспешнији аутори су по правилу плодни, па је више правило него изузетак да сваке године имају по нову књигу, а такође свако мало велику пажњу привуче неки дебитант, односно, све чешће, дебитанткиња.
Странац у ноћи
Пре само две-три недеље, у фебруару ове године, у Америци је објављен први роман ауторке по имену Трејси Сијера. Истакнута правница из Нове Енглеске одлучила се у раним средњим годинама окушати у књижевности. Резултат је роман "Ноћна стража" који купи комплименте у свим мејнстрим западним медијима. Чисто као илустрација, за критичара "Лос Анђелес тајмса" то је "најбољи први роман у последњих неколико година", док једна чувена књижевница чак тврди да је то "најузбудљивији трилер који је икада прочитала".
Унаточ својој струци, Сијера није, како би неко можда очекивао, написала адвокатско-судски роман. Она заправо више кокетира са хорором. Чак и искусан читалац тешко ће се сетити већег "ин медиас рес" почетка: главна јунакиња се буди усред ноћи и чује како неком под ногама крцка под, неко је дакле упао у кућу, неки странац, а она је сама с двоје мале деце. Кућа је забачена, она не може да дође до свог мобилног телефона и једина јој је шанса да се с децом негде сакрије. Како се радња развија сазнајемо да је свакако у току време локдауна и да је због тога (и не само због тога) јунакиња на рубу живаца. Читалац одједном бива у дилеми да ли је све оно што прати из перспективе јунакиње стварност или нека врста халуцинаторне илузије.
Пародија као антиципација
Необично вешто за неискусну ауторку, Сијера успева да кроз цели роман одржава саспенс и напетост. Такође, чак две трећине радње подугачког романа "зиповано" је у неколико сати и у три-четири квадратна метра мрачног простора. Исто тако, на месту где се многи писци криминалистичког романа "оклизну", дакле, у расплету, јер је радњу много лакше запетљати, него распетљати, Сијера све обави перфектно. Можда и најснажнији моменат "открића" јасно је наговештен, али већини читалаца ће промаћи, па ће се после ухватити за главу.
Није "Ноћна стража" никакво ремек-дело, али је сјајан и узбудљив роман и лако је замислити да се у идућих неколико година преточи у филм. Ипак, не бих можда овде писао о "Ноћној стражи", да неком игром случаја одмах након овог романа нисам прочитао "Последњу реч".
Овај роман је објављен у априлу прошле године, дакле десетак месеци пре "Ноћне страже", али је у многим елементима скоро као пародија романа Трејси Сијере. Аутор "Последње речи" зове се Тејлор Адамс. Из неког разлога, вероватно због тренутне мегапопуларности Тејлор Свифт и због чињенице да је роман писан из женске перспективе, био сам убеђен да је Тејлор Адамс – жена. Ипак, реч је о мушкарцу коме је ово пети роман. Претходни, четврти, "Без излаза", екранизован је у режији Дајмана Пауера.
И у "Последњој речи" имамо младу жену која живи у забаченој кући. Она нема децу, има само златног ретривера по имену Лајка. И њој се на кости натовари некакав манијак који јој проваљује у кућу. Такође, време је пандемије корона вируса, па је атмосфера изолације додатно потенцирана.
Ипак, док се Сијера играла са хорором, код Адамса има елемената црне комедије. Роман, наиме, има један духовит постмодернистички слој о криминалистичком роману као таквом, његовим ауторима и читаоцима, нарочито у дигитално време кад и сами писци обраћају пажњу на онлајн рецензије анонимних читалаца.
Флагус као књижевни Фауст
Занимљиво је како се у кратком временском периоду појављују и велику пажњу медија стичу две овако сличне књиге. То је карактеристика тржишно оријентисане књижевне сцене. Неке теме су у неком тренутку једноставно "вруће".
Кад је пре тридесет и кусур година, Дубравка Угрешић постала прва жена која је добила НИН-ову награду, у награђеном делу "Форсирање романа-реке" читаоци су могли са се упознају са ликом по имену Флагус. Реч је о потомку Гистава Флобера који је себи за циљ поставио да уништи књижевност. Начин на који то ради подсећа на својеврсног књижевног Фауста.
Он заправо не жали труда да сазна на чему тренутно раде талентовани писци, а онда њихове теме "продаје" њиховим мање талентованим колегама, али уз услов да пожуре, односно да њихова књига изађе пре књиге писца који је на тој теми раније почео да ради, а да би напослетку прави "власник" те теме евентуално испао плагијатор и тема се јефтино "потрошила".
Време у којем је Дубравка Угрешић писала свој роман било је још обележено хладним ратом и књижевност није била посве сведена на тржишну димензију. Данас би, међутим, Флагус био позитивна личност, инфлуенсер такорећи, неко ко и писцима и издавачима помаже да појачају тираже и да додатно зараде.
