Морал, стид и "дух степеница"

На острву Пагу, надомак места где су усташе побиле десетине хиљада Срба и Јевреја, налази се плажа Зрће, "јадранска Ибица". Нигде нема никаквог спомена који би комеморирао жртве. Хиљаде и хиљаде младих из целе Европе, укључујући и Србију, тамо сваке године "партијају" уз техно и рејв музику

Постоји у француском језику дивна фраза која би се дословце могла превести као "дух степеница". Она означава искуство какво ваљда сви имамо, искуство кад се накнадно сетимо онога што je заправо требалo да кажемо у току неке живе размене или дискусије.

Није то превише друкчије од наше "накнадне памети", али понешто ипак јесте. "Дух степеница" се не односи на жал због промене суштине неког става, него због изостанка конкретног аргумента, згодне досетке или ефектне поенте. Обично о таквој ситуацији нема смисла писати осим у анегдотском кључу. Деси се, међутим, понекад да аргумент кога се нисмо сетили у жару дискусује вреди касније записати, нарочито ако је релевантан за шире поље дискусије.

Прошле недеље се у Београду, у Дорћол плацу, десила једна од оних општеместашки замишљених јавних дискусија о "суочавању са прошлошћу", "помирењу" и осталим ставкама из невладиних агенди.

Уз модерацију Оље Бећковић, у њој су учествовали познати новинар овдашњи Теофил Панчић, затим медијски истакнути хрватски повесничар млађе-средње генерације Драган Марковина, те напослетку и потписник овог текста. Био је најављен и проминентни сарајевски адвокат, телевизијски водитељ и бивши новинар Сенад Пећанин, али је на видну жалост своје пробране публике, у последњем тренутку отказао долазак.

Како то често бива, у оваквим дискусијама обично се не долази до суштине. Предвиђено време се изгуби у фразирању, површном надгорњавању и мањку модераторске жеље за озбиљном дебатом, а у корист досетки и импресионизма.

Једна од две кључне тезе које сам ја желео да изнесем била је та да је у процес "суочавања са прошлошћу", како се код нас спроводио, уграђена "фабричка грешка" неузимања у обзир српског искуства и српског становишта.

Хтео сам рећи да су и у Сарајеву, и у Загребу, и у Приштини, примера ради, ставови прихватљиви у "помиритељском дискурсу" истовремено и ставови савршено у складу са ставовима тамошњих политичких и других елита.

И за Марковину и за Пленковића, примера ради, рат је био "великосрпска агресија", а Олуја "легитимна војна акција". И један и други ће признати да се ту десио и покоји злочин, али то ће сводити на појединачне инциденте. Исто важи и за Пећанина и политичко Сарајево: убијање људи у Добровољачкој улици је била, како ће рећи, "легитимна војна акција", а терор над Србима у Сарајеву им никако није упоредив са терором над Бошњацима у Бијељини или Добоју.

У Србији се, међутим, "суочавање са прошлошћу" своди на мантре о апсолутној српској кривици. На том трагу, као у Крлежиној реченици по којој у грађанском рату ни гробови нису равноправни, глас бошњачких и хрватских жртава се много гласније чуо, много је укорењенији у "култури сећања", о свету се о њему много више зна, него о српским жртвама.

Покушао сам, кажем, да ту тезу аргументујем, али су ме прекинули, па је прича отишла у другом правцу. Није ни први ни последњи пут да се тако нешто деси и целу ствар бих заправо и заборавио да се на самом крају "ивента" није десио бизаран и индикативан инцидент.

Наиме, мада је већ практично проглашен крај дискусије, постарији човек из публике инсистирао је да жели да ме нешто пита.

Пробивши се до првог реда, тај ситни земунски предузетник, имењак и презимењак актуелног селектора српске фудбалске репрезентације, кога ћу овде, да уштедим на простору, звати Непикси, очигледно узнемирен, с повишеним тоном и дрхтавим рукама ме упитао сећам ли се вечери кад сам певао са Хандкеом и Кустурицом, у Вишеграду, надомак места злочина у Пионирској улици и да ли ме због те вечери срамота.

Одговорио сам му да му је цело питање базирано на лажи и дезинформацији и да фамозни снимак није направљен у Вишеграду, односно да уопште није направљен у Републици Српској односно Босни и Херцеговини, него дубоко на територији Србије, на Златибору, и да не видим разлога да ме буде срамота због бенигне забаве и опуштања у друштву светских уметничких величина. Он је наставио да се тресе, а ја сам сишао са бине.

Размишљао сам после, међутим, колико је заправо срамотно да мене усред Београда, и годину и по дана после те полуаматерске дезинформације избачене из бошњачког параобавештајног подземља, терају да се правдам што сам ни крив ни дужан изложен медијском линчу и што сам у том тренутку остао без основног извора прихода, а све ни због чега.

И још да се правдам некаквом хистеричном фићфирићу с лажним осећањем моралне надмоћи. Помислио сам како он вилени због лажне информације да се једини пут певало у граду у којем су пре тридесет година извршени масовни злочини над цивилима.

Ти злочини су суђени на судовима од Хага до Сарајева, највећи и најпознатнији крвници осуђени су на највеће могуће казне које постоје у судовима цивилизованог света, како се то каже, најтеже, дакле, ако се изузме смртна казна, о тим злочинима су написане књиге и снимани филмови, браниле су се докторске дисертације. Нико те злочине не пориче, нико их не релативизује. Десили су се и свако нормалан их осуђује. Али то Непиксију није довољно.

Истовремено, коју стотину километара западно, на острву Пагу, надомак места где су усташе побиле, десетине хиљада Срба и Јевреја, налази се плажа Зрће, "јадранска Ибица". Нигде нема никаквог спомена који би комеморирао жртве, нигде у јавности не постоји свест о оном што се десило, осим код неколико мало познатих медија и организација из Бање Луке. Хиљаде и хиљаде младих из целе Европе, укључујући и Србију, тамо сваке године "партијају" уз техно и рејв музику.

Највероватније је и те ноћи у Дорћол плацу међу публиком на дискусији, пошто се ту налазила и крема златне српске НВО младежи, било "рејвера" са Зрћа; уосталом, врло је могуће да се тамо као студент од напорних обавеза одмарао и повесничар Марковина.

Да се разумемо, не мислим да у томе има ишта лоше, али је индикативно како те и такве људе који заиста плешу на туђим гробовима, Непикси и његови никада неће моралистички прозивати. Разлог се сам намеће; ти гробови су српски, прегласна сућут ту није пожељна.