Витолд Гомбрович: Што паметније, тим глупље

Емил Сиоран се у својим списима знао наругати организаторима међународних конференција и колоквијума на које је и сам био позиван. Записао је једном како му се чини да је таквима потребна његова колебљивост те да је он дежурни скептик једног света који скончава.

Шта ли би рекао Гомбрович да је знао како ће се стотину двадесета годишњица његовог рођења глобално обележавати? Можда би парафразирао самога себе:

"Погледајте на све празнике интелекта! Та открића! Перспективе! Суптилности! Публикације! Конгресе! Дискусије! Институте! Универзитете! А ипак: глупо." 

Један други чувени писац емигрант бавио се апропо Гомбровича аритметиком емиграције израчунавши да је овај у родној Пољској провео 35 година, у Аргентини 23 и напослетку 6 у Француској. Ипак, могао је писати само на пољском, а ликови његових романа су Пољаци.

Подмукло деловање биографије

Рођен је на властелинском имању Малошице у августу 1904. Дипломирао је на Правном факултету у Варшави, но правом се није бавио. У доби од двадесет и девет година објавио је прву књигу – збирку прича "Успомене из пубертета" коју је ондашњи главни ток пољске књижевности одбацивао, а која се данас потврђује као једна од најважнијих збирки прича у двадесетом веку.

Неке аспекте рецепције своје прве књиге Гомбрович је искористио пишући свој генијални роман "Фердидурке" (објављен 1937. године). Роман, наиме, почиње "метаморфозом": тридесетогодишњи писац буди се из сна као петнаестогодишњак – због своје прве књиге "враћен" је у пубертет да би кроз процес преваспитавања постао пристојан грађанин.

Две године након изласка овог романа, писац туристички путује за Аргентину, а током тог путовања почиње Други светски рат и Пољска бива окупирана. Он остаје у Аргентини где петнаестак година касније објављује "Транс-Атлантик" те започиње писање свог гласовитог  "Дневника". Аутор је забележио: "Дневници се у свету продају зато што је аутор славан, а ја сам Дневникписао да бих постао славан."

Буди сам на улици

Описујући Гомбровичеву  позицију у емиграцији Кундера ће исписати следећу реченицу: "Незамисливо је сам." У тој самоћи, међутим, велики ће дух – као у парафрази познате Шопенхауерове максиме – открити сву своју величину.

Он је био у стању да детектује и мапира "песничку књижевну лаж", он је предуховито критиковао Дантеа и Сјенкјевича, он је исписао ону генијалну реченицу: "Тежио сам томе да Пољак може с поносом да каже: припадам другоразредном народу."

Самоћа о којој говори Кундера је иста она самоћа из стиха "Буди сам на улици". Уосталом, у фамозним својим дневничким записима, овај генијално примећује: "Враћајући се кући, размишљао сам о Пољској и својим колегама по перу. Понекад ми се чини да бих морао о њима да мислим с већом скромношћу. А ипак та сигурност да ја постојим више но они… не допушта ми да чиним веће уступке. О хијерархији међу нама не одлучује дар, разум, моралне вредности, него пре свега: јаче, стварније постојање. Сам сам. Зато више постојим."

Читав "Дневник" је донекле мапирање сопствене самотности, осети се то и у оном фамозном почетку: "Понедељак: Ја. Уторак: Ја. Среда: Ја. Четвртак: Ја." С петком, међутим, почиње прави дневник. Многи су коментарисали шта заправо значи ово Гомбровичево четири пута поновљено "ја" (та страшна реч, рекао би Андрић), говорили и теоретисали о индивидуализму, субјективитету, солипсизму. Поједностављено говорећи, оно ипак изнад свега представља Гомбровичеву опсесију чињеницом да је он једно "ја".

Слобода

О чему год да пише, Гомбрович је духовно слободан човек. Неке од најпамтљивијих страница "Дневника" су потпуно памфлетске. Најславнија је вероватно Гомбровичева филипика "Против песника", али не штеди он ни сликаре, жене или науку.

Вреди послушати, можда мало и више због тона, него због садржаја, како Гомбрович говори о науци и њеном односу спрам уметности: "Наука заглупљује. Наука умањује. Наука наружује. Наука изопачује. Да ли ће сцијентизам истиснути уметност? Ох, уопште се не плашим губитка обожавалаца. Не плашим се да 'будућа поколења неће читати романе' итд. Ваљда је потпун неспоразум захватати озбиљну уметност у категоријама производње, тржишта, читалаца, понуде, потражње – чега ту има заједничког? – уметност није фабриковање романчина за читаоце, него духовно општење, нешто тако напето и тако засебно од науке, чак супротно, да ту не може бити узајамне конкуренције. (…) Говорите о равнодушности инжињера, техничара и других функционера према уметности. Па зар је некад био могућ дијалог између уметника и точкића у машини. Али зато сваки дан утврђујем како лаком према сјају уметности постаје онај који је, увучен у зупчанике, сачувао доста човечности да би осетио како му ломе кости. (…) Предвиђам да ће уметност у најближим годинама морати да се отресе науке и да се окрене против ње – тај сукоб ће избити прије или касније. (…) Како се мобилисати против науке? Пронаћи тачку ослонца да бисмо покренули из темеља презир, могућност презира…".

Од могућности презира до продуктивне акције којом се осмишљава живот, тек је неколико корака. Није их лако прећи, а цена им се зна, успркос свему. Та цена, то је једна од Гомбровићевих привилегованих тема.