Истинољубивост, нехињена охолост и морални апсолутизам Драгана Марковине

"Истину која се увлачи само у танане уши он назива лажју и обичним ништа. Доиста, он верује само у богове који праве велику буку на свету."

Фридрих Ниче

У старом Риму се говорило да оно што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу. Хрватски повесничар Драган Марковина има, изгледа, склоност да у себи види Јупитера, а у свима другима волове.

Дан након дебате поводом књиге "Тренутак кад је мени почео рат" у београдском Дорћол плацу у којој је учествовао, објавио је на једном овдашњем порталу импресионистички фељтончић на ту тему. У тексту се бавио и мојим учешћем на трибини, селективно и не до краја коректно. Нешто је погрешно разумео, нешто је погрешно интерпретирао, али најгора у свему је била та умишљена слика о себи као о отеловљеној беневоленцији; као, ето, иако су му многи пријатељи сугерисали да са мном уопште не дебатује, он је ипак пристао.

У свом тексту поводом исте трибине, објављеном на овом истом месту, пре недељу дана, ја Марковину једва да сам поменуо, док се његовим текстом уопште нисам бавио. Њега је, међутим, мој текст насекирао довољно да натипка одговор скоро дупло дужи од моје дотичне колумне која је ту полемичку реакцију изазвала.

Текст је предуг и збркан, али је наслов добар: "Лаж, хињена наивност и морални релативизам Мухарема Баздуља". Па да кренемо по ставкама.

Кад сам видео да ме оптужује да сам нешто слагао, помислио сам да га је пецнула она фора о његовом могућем партијању на плажи Зрће и да ће рећи да он летује само на Корчули и Шолти. Али, авај! Марковина заправо тврди да сам ја слагао да се он и Пленковић слажу да је рат у Хрватској био "великосрпска агресија", а да је "Олуја" била "легитимна војна акција".

Како то Марковина демантује, како доказује да ја лажем? Тако што каже: да, ја мислим да је рат био великосрпска агресија и да је "Олуја" била легитимна војна акција.

Пуки волунтаризам

Било је у полемикама разних стратегија, али да неко каже: Слагао си да ја мислим да је А = Б, а оно што ја заиста мислим јесте да је А = Б, то је, заиста, рекао бих, приличан новум. Уз то је пожелео да ја "аргументирано демантирам једно или друго". У нормалној полемици, он би прво нешто "аргументирано доказао", на шта бих ја евентуално понудио неке контрааргументе. Све што је досад понудио као потврду својим тезама је, међутим, пуки волунтаризам, тако да немам шта да демантујем. Додаће Марковина мало после да он осим тога мисли још понешто, али то је само фига у џепу, пошто аксиоматско константно понављање фраза "великосрпска агресија" и "легитимна војна акција" обесмишљавају свако касније тобожње нијансирање.

Колико сам схватио, хињено сам наиван кад тврдим да се у свету мање зна о невиним српским цивилним жртвама, него о бошњачким и хрватским. Можда је то и тако, дума Марковина, али разлог је "стварна нарав ратова за југословенско насљеђе". Овде је делимично у праву, само што је требало рећи да је разлог за то масмедијска доминација недопустиво симплификоване слике о "стварној нарави ратова за југословенско наслеђе". То је нешто о чему би вредело расправљати кад би било праве спремности.

Међутим, нема је, а оно чега има су познати рефрени налик на устаљене епитете у народним песмама: Где је истинско суочење службене Србије са Вуковаром, Сарајевом, Сребреницом, Приједором, Вишеградом, Дубровником?

И поставља се питање: Како Марковина замишља то суочење? Српски председници су се службено и јавно извињавали, српска Скупштина је усвајала неке декларације, може ли службеније од тога? Шта се још тражило: посипање пепелом, јавно самобичевање? Нећемо се ваљда опет играти досадне дечије игрице "Где је Вили Брант?".

И сме ли се, макар у фусноти, сасвим тихо, упитати где је истинско суочење службеног Загреба и Сарајева са Сиском, Пакрачком Пољаном, Сијековцем, Казанима, Вариводама, Мркоњић Градом?

Војска увек прича о скраћењу

Напослетку, долазимо до "моралног релативизма". Занимљиво је како се типови попут Марковине увек позивају на "морал". Има наш народ једну пословицу где каже како војска увек прича о скраћењу. Нема потребе да је цитирам у целости. Мало ми је ствари одбојно као та "морална паткометрија". Свака њему част на његовом моралном апсолутизму кад каже да НДХ нема везе са Старим сајмиштем осим што је било на њеној територији. То је доста лукава стратегија и могу замислити да је у будућности разни почну примењивати.

Има још једна ствар коју нерадо отварам, али, ето, наместило се па морам. У једном маневру који је већ направио и на самој дебати и у свом првом тексту после дебате, он мене поставља у мејнстрим, ваљда да би себи узео улогу маргиналца. Он каже да ја искачем из паштете. Човек који има четири-пет сталних колумнистичких ангажмана, своју телевизијску емисију, који скакуће од трибине до конференције и од семинара до воркшопа, који се у све меша више од било којег маргарина, прозива неког другог за "свеприсутност". Хајде, добро.

Треба му, међутим, такво позиционирање мене да би исмeвао истински незавидну егзистенцијалну ситуацију у којој сам се нашао кад сам ни крив ни дужан изгубио ангажман у "Ослобођењу". Има ту један детаљ који овдашњи читаоци можда не знају. И сам Марковина је, наиме, дугогодишњи колумниста "Ослобођења". Не пише још, као што ја јесам, више од дванаест година, али Боже здравља, можда и хоће.

"Цимери" на десетој страници

Кад су неки други аутори остајали без ангажмана у "Ослобођењу", било је протестних текстова за зборник од 500 страница. Мој одстрањивање је било праћено само шутњом и одобравањем, као и пропратни линч и хајка (за коју сада и Марковина, и хвала му на томе, потврђује да је била врло "реална") уз изузетке које могу да набројим прстима једне руке: Вук Бачановић, Озрен Кебо и Дино Шакановић.

И морам овде да признам једну инстанцу своје врло стварне, а не хињене, наивности. Првих пет-шест дана након почетка хајке, очекивао сам да би се могао огласити Драган Марковина, да он има довољно ширине да реагује на линч човека-неистомишљеника кога разуларена руља симболички ликвидира. Да се разумемо, не мислим да је Марковина дужан да реагује на сваку свињарију, али ово се дешавало на његовом терену; годинама смо, уосталом, били "цимери" на десетој страници истих новина на којој смо се појављивали различитим данима. Он је, мислио сам, човек који има смисла за моралне нијансе. Да, био сам наиван.