Свадба на фронту

Командант јединице Шторм, 42. батаљон, позивни Лешиј (у преводу, шумски дух), има 20 година, рођен је у Петербургу. Пре рата студент историје, од почетка СВО- учесник. У његовој доратној биографији нема неочекиваних обрта и фрапантних детаља, све до лета 2022. године када се као добровољац обрео на станици "Јужни" у Доњецку.

Одлука није била исхитрена, мисао лутајућа и неодређена. Он то овако објашњава.

"За сваког човека у животу пресудно је важно да нађе своје место – ја сам своје пронашао овде. Често ми говоре да је рат политика и ствар договора, кажу: Будало, спреман си да даш живот за интересе олигархије. Суштински се не слажем. Не знам шта се дешава у високим круговима, али једно знам - наш руски народ живи овде у Донбасу. Ако ми је Отаџбина дала прилику да јој на овај начин помогнем, осећао бих се као нитков да то не учиним", каже у разговору за РТ Балкан један од најмлађих команданата на донбашком ратишту.

За неког ко студира историју одлука да обуче униформу можда је очекивана, али шта је са Ксенијом, доратном девојком петербуршког интелектуалца која мимо логике судбине са хуманитарним конвојем долази на линију фронта. Као жена команданта, касније ће кренути на обуку за медицинску помоћ на фронту, али то је нешто касније.

 Желите венчање за један дан?

 Тог децембра 2022. у Марјинки се воде најжешће борбе. Овај део фронта премрежен је рововима које су Украјинци, у очекивању дуге борбе, спремали осам година. Ксенија није најавила свој долазак. За Лешија чији се живот одвијао између два борбена задатка-сусрет са девојком која је остала у Петербургу- раван је чуду.  

"Кренуло је као шала. Бацио сам гранату на полигон и дао јој прстен (осигурач од гранате у облику прстена). А онда је један од бораца из наше јединице, и сам из Доњецка, питао: Децо да вам уприличим венчање за један дан? Нико није веровао да је то могуће, чак смо се и кладили".

Овде треба појаснити да је бирократија у Донбасу неумољивија од рата- прибављање свих неопходних докумената и за мање формалне ствари подразумева неограничено стрпљење, чак и онда када се трчање од једне до друге градске службе одвија-под гранатама.

"У једном тренутку седели смо у подруму доњецке палате за венчање, јер је подручје било засуто гранатама "Град". Незаборавно. Осећао сам већу нервозу него пре уласка у борбу. Задиркивали су ме на ову тему. Покушао сам да објасним да скоро сваки дан идем у јуриш, а да ми је ово ипак прво венчање".

У току чина венчања стигао је позив из штаба. Са венчаним листом, у панциру, Лешиј узима митраљез и враћа се на линију.

"У битке идем мирно, без страха. Ипак тог дана сам био опрезнији – осетио сам да више нисам одговоран само за себе. И, такође, сам схватио да сам постао вишеструко срећнији".

 Просидба у рову

Ксјуша има своју верзију сећања. "Када је та иста граната бачена, клекнуо је у рову, пружио ми прстен од гранате и питао: "Ксенија, хоћеш ли се удати за мене?" И одлука је дошла сама од себе. Изговорила сам "да" и у том тренутку се цео свет окренуо наглавачке, на боље. Момци су Лешију пронашли одело, за мене хаљину, све је организовано за час и све је било навероватно-окружена тим поштеним и искреним борцима који се несебично радују, осећала сам најчистију срећу".

Нема простора за питање да ли је некад зажалила због одлуке. После првог доласка, уследили су нови. После првог гранатирања, свако следеће је било подношљивије.

"Сећам се те дивне жене која нас је венчавала. Предложила је да ако крену гранатирања, сиђемо сви у подрум. „Па хајдемо у подрум, тамо нас венчајте". Тада је почело, и било је страшно, ослушкивали смо како гранате прелећу изнад нас. Када се све смирило, питали су нас: "Слажете ли се? И готово истовремено, рекли смо: да!".

Весеље је одложено за вече. Очевици кажу да никада нису присуствовали радоснијем догађају у рату. Здравица команданта је такође запамћена:"Сјајно је што сте то урадили овде, јер не само ви, већ и ми учествујемо у овом. Неизмерно се радујемо због вас!".

Лешиј и Ксјуша верују да је венчање догађај - не само њихов лични и интимни, већ целе јединице, поклон свим момцима на фронту.

Овде су најбољи људи Русије

Рат је суров, али братство склопљено на крви, тврди, Лешиј нема цену.

"За мене рат је, пре свега, задатак, тежак, захтеван, онај који приморава на тешке одлуке. Али овде се посебно акутно осећа живот у свим његовим манифестацијама, откривају се суштине људи, као на длану. Често за њих кажем: Најбољи људи Русије. И нећете их наћи нигде другде - сви су овде. Можда изгледа чудно, али осећам припадност, у много већој мери него што имам тај утисак код куће, у цивилном животу".

А веза између рата и љубави?Пре самог доласка у Донбас, Ксенија је подржала вашу одлуку да се прикључите добровољицима, можда негодовала..?

"Када сам Ксенији, тада још девојци, у Петербургу саопштио одлуку, није плакала- у потпуности је разумела. Касније, када је са мојим пријатељима хуманитарцима дошла у Доњецк, донела помоћ јединици, упознала момке и видела својим очима све што сам ја видео- њена подршка је само постала јача. Сада она често долази, донесе нешто, помогне мало тамо где то може цивил.

Управо сада, на пример, рањени колега је смештен у болници на Криму, а његове личне ствари и документа остали су овде. Нисмо имали могућност да их донесемо. Ксјуша је помогла. Сада је проблем решен и све је у реду. Једном речју, за њу овај рат значи отприлике исто што и за мене, само ја имам свој фронт, а она свој. Наравно, брине за мене и момке, када се дуго не чујемо, када се пред јединицама постављају тешки задаци из којих не могу сви да се врате. Али постоји потпуно разумевање. И много лакше пролазим кроз све јер знам да је имам поред себе.

Брига о рањенима

Одлуку да започне обуку за медицинску сестру, Ксенија доноси на фронту, када и сама постаје део војног братства Руске Федерације.

"Чинило ми се да ће мој допринос у томе бити заиста важан, јер није сваком дато да држи оружје, да буде у првом плану. Постоји фраза: не потцењујте позадину. Али ако позадина може бити ближе линији, а посебно ако може бити ефикасна - то, по мом мишљењу, значи добар посао".

 Ово је веома храбра одлука?

Можда. Одлука такође није дошла намах, претходило је доста вагања. Разумела сам да је одговорност велика, јер од медицинског особља зависи туђи живот. Али сам у једном тренутку схватила да желим да помогнем и осетила сам се спремном за овај задатак-како би момци наставили да живе, да би се момци вратили кућама. Они су, са своје страни, срећни, јер знају да неће бити напуштени и да увек постоји неко ко ће их придржати, да тако кажем. И то сазнање греје душу, и гура их напред.

 Најлепши свадбени поклон

 Хуманитарни тим у којем Ксенија волонтира, тренутно сабира панцире, раније су били ангажовани на набављању неопходне опреме која је недостајала јединици. Изнад овог практичног дела посла, постоји и онај који значајем превазилази сваку пошиљку, а то су писма мајки.

"Пишу ми мајке момака из јединице које брину за своју децу и питају: Да ли им требају чарапе, још нешто? Проследим спискове. Момци осете топлину свог дома и то је највреднији дар".

Географија настанка ове приче -Доњецк, Петербург, Београд - упућује на тешкоће у комуникацији, али са Лешијем и Ксенијом све тече лако. До поруке са фронта: Крећемо на линију. То је то.

Успоставиће се то није била последња порука у овој преписци. После неколико минута ћутања, стиже још један запис:

"Нека остане забележено и ово. У ноћи нашег венчања, небо су пропарале руске ракете. Био је то најлепши свадбени поздрав. Помислили смо жељу: `Обавезно победите`. Сигуран сам да ће тако и бити."