Како је Ана Иљасова заменила комфоран живот у Јордану за прву борбену линију

Ана Иљасова слови за најлепше лице рата у Украјини. Она је на дужности заменика команданта Мотострељачке чете задужене за војно-политички рад, Мотострељачког батаљона Оружаних снага Русије.

До 2014. Ана је, са дипломом историчара, радила као стјуардеса у националној авиo-компанији Јордана. На вест о првим ратним варницама на Донбасу дала је отказ и вратила се у родни Доњецк.

Три дана пре почетка СВО облачи добровољачку униформу да би нешто касније, као заменик команданта 11. пука, чете 1825СБ, извршавала озбиљне задатке на фронту. У лето 2022. званично је примљена у руску војску. Прва је и једина жена којој је потписан указ о премештају из ЛДНР у редове руске војске. Тренутно служи у 42. дивизији. 

Рођени сте у Донбасу?

Да, ја сам Дончанка.

Шта је претходило одлуци да обучете униформу – да ли сте се колебали, који су разлози били пресудни?

Заправо, у свему сам од 2014, и раније бих се пријавила као добровољац али су ме спречавале друге обавезе. Када је објављена мобилизација, нисам се премишљала, спаковала сам ствари и отишла без оклевања. А 21. фебруара већ сам била у строју, пре самог почетка Специјалне војне операције.

Ово је мој дом. Рат је дошао у моју кућу 2014. У Русији су људи тек почели да схватају да је у току рат, а ми ту реалност живимо већ осам година. 

Као заменик команданта, са којим изазовима сте се суочавали?

На почетку СВО била сам на месту заменика команданта чете што је захтевало да комуницирам са сваким борцем, проценим његову моралну структуру, водим рачуна да нико ни у једном тренутку не клоне духом. Морам да знам о чему борац размишља и, не дај Боже, када има неке лоше мисли.

То је заправо дуг процес. Дешава се да неко жели да оде из војске, неко хоће да каже "ово није мој рат", има разних случајева. Важно је препознати таквог борца.

Онда седнем, разговарам са њим, објасним зашто смо овде, зашто обављамо овај задатак. Ми смо највиши официри. Када мој командант чете није на позицији, команду преузимам ја и то су онда и борбени задаци.

Какво је ваше искуство рата?

Не треба да чуди изрека да се нико исти не враћа из рата. То је истина. Дешава се потпуно преструктуирање система вредности. Потпуно.

До 2014. могла сам много тога да приуштим, а сада схватам да то уопште није важно. Много важније је шта живите у датом тренутку.

Често о овој теми разговарам са момцима – ми не живимо сутра. Не мислимо шта ће бити сутра. Живимо данас. Не штедимо новац…

Ако погледате рутински живот у руским градовима, видећете људе који штеде новац за кућу, нови ауто, кул ауто... Ми немамо такве жеље. Избегавам да критикујем момке који, када оду на одсуство, потроше сав новац... Њихов одговор је "А, за шта ми треба новац? Можда нећу бити овде сутра."

У праву је. У рату цените сваки тренутак. Када седите са момцима, ћаскате, једете – све је драгоцено.

Када почну борбена дејства или гранатирања, ви помислите…?

Можда да нећу преживети... десило се то, не једном.

Памтим када је почело гранатирање села Нескучное. Спустили смо се у подрум једине чврсто грађене куће из совјетског периода. Остале су биле направљене од ћепенака и старе преко једног века. У подруму смо били измешани са цивилима, међу њима били су стари људи, баке и деке.

И сви заједно, ми, руски војници различите националности – Авари, Дагестанци, Руси, молили смо се са становницима села док су мине калибра 152 мм пљуштале од јутра до вечери. Мислили смо да нећемо живи изаћи, и молили смо се, сви смо се молили.. 

Шта је заједничко руским женама које се одлуче на овај корак? 

Девојке из Русије које овде срећем углавном су лекари, војна лица која су дошла по наређењу. Мислим да су патриоте своје земље. 

Како изгледа живот на првој линији?

Градске битке, попут оне у Маријупољу, сасвим су другачије од оних на пољу, на фронту. Различити су услови, различите тактике борбе... Оно што је константа је недостатак воде, немогућност да се окупате. Али већ сам навикла, то ме не резигнира.

Када сам прегледала ваше фотографије, помислила сам да у позадини фронта сигурно постоји мобилни салон за лепоту. Шалим се, наравно, само примећујем да услови које помињете не замагљују вашу лепоту…

Када сте на првој линији, у правој борби, немате времена за сликање, не размишљате о томе. Размишљате како да преживите.

Сликам се, као и свака жена, у тренуцима када лепо изгледам, или када смо на путу. На првој линији где проведем три до четири дана недељно, то је незамисливо. Тамо нема воде, прашина вас затрпа до ушију, коса је неуредна и увек сакривена испод шлема.

Како се ваши саборци односе према јединој жени у чети?

Са поштовањем, и тако од самог почетка. Када је у фебруару 2022. почела СВО, као прави командант, ничега се нисам стидела, нисам се возила никаквим кул аутомобилима, већ као и остали момци "уралом" (теретни камион руске производње који се користи у Оружаним снагама, прим. аут.).

Они мене заиста доживљавају као свог саборца, и односе се са пуно нежности и бриге.

Сећам се Маријупоља. На наше положаје пуцају, а ми смо смештени у зградама без прозора. Зима је била неподношљива. Нашли смо некакву канту, видели папир, неке даске у њој, и заложили ватру. Никада нећу заборавити...

У рату сте хронично неиспавани и ја се у једној просторији, са само навученим огртачем на празна окна прозора, покривам кабаницом, и тонем у сан. Фебруар је, и хладноћа ми улази дубоко у кости. Ујутру ме буди угодан осећај топлине. Погледам, момци су рано устали, нису желели да ме буде, и покрили су ме својим ћебадима. Било је то тако дирљиво.

Иначе ме штите, увек добијем најукусније парче меса или чоколадицу. Упркос тешким тренуцима, ово су веома лепе успомене. 

У ком правцу иду ваше бриге, а у ком наде?

Бринем за момке и сада, када служим у дивизији, веома ми је важно да све прође како треба. Трудим се да учиним све да момцима олакшам живот. А наде... Па надам се да ћемо све то завршити и што пре прогласити победу!

Када се рат заврши, а ви скинете униформу, са колико новостечене зрелости ћете "мерити" живот?

Зрео поглед на живот формирао се не током ове, већ свих претходних осам година у које је стало много догађаја.

У рату научиш да цениш људе који су у близини, цениш своју родбину, сваки тренутак живота... Знате, стварно не желиш ни са ким да се свађаш. Зато имам савет: цените све што вас окружује. Ако имате прилику да будете са особом, само разговарајте, вечерајте заједно, забавите се, живите! Цените оне који вас окружују. Не обраћајте пажњу на ситнице, немојте се љутити - није вредно.

Који су тренуци били посебно тешки?

Најболнији тренуци смештени су на почетак рата када смо имали прву борбену координацију, када се формирао наш батаљон, када је почело упознавање са четом.

Момци и ја почели смо да заузимамо село по село, живимо заједно, и први губици су били најтежи и најболнији. Веома тешки.

Сећам се, ујутру седиш са човеком, пијеш кафу, причаш са њим, а затим, њега више нема. Тако је Волођа погинуо, изашао је, а након 20 минута више га није било. Незамисливо је тешко изгубити момке. Веома тешко.

То вас није навело да преиспитате своју одлуку?

Рећи ћу вам више – и даље верујем да сам донела праву одлуку. Ни за тренутак нисам зажалила, и да се врати тај тренутак 21. фебруара, исто бих учинила. Тамо сам где припадам, где би требало да будем. Знам да сам потребна, знам да помажем и знам да ћу учинити више ако ми се пружи прилика. Не кајем се и мислим да никада нећу жалити. 

Како се односите према чињеници да нисте само сведок једног времена, већ и директан учесник историје која се одиграва пред нашим очима?

Као неко ко је завршио Историјски факултет, међународне односе, поносна сам што учествујем у овом рату. Сада се пише историја, а ми је стварамо.

Поносна сам што стојим у реду са таквим момцима и настављам посао бабе и деде који су стигли до Берлина. Настављам оно што су они започели.

За длаку сте избегли смрт од гранате која је пала тик до вас. Да ли можете да нам опишете шта се заправо дешавало тог дана?

Још увек помало муцам, последица гранатирања.

Било је то 21. априла прошле године. Командант батаљона ме је са водом упутио у село Нескучное, Новоселовски округ, са задатком да "очистимо" горњу улицу. Тог дана смо први пут посетили то село.

Када сам дотрчала до улице, она је била изрована јамама од пројектила – све је било изрешетано. Момцима сам рекла да се разиђу на две стране, да нема груписања, терен је био неистражен.

Са десне стране два момка у нашој униформи, али не из моје јединице, у трку вичу: "Ко је овде надређени, ко?!" Понављам: Ја, ја!.

Када су видели девојку, одмах су снизили тон: "Видите да је овде гађано?".

Кажем: "Наравно да видим."

"Брзо повуците вод, лоцирани сте, сада ће летети по вама".

У том тренутку смо знали да се у суседној улици налази ВСУ.

Кажем момцима: "Брзо идите!"

Кренули смо у групама по петоро, јер, да смо трчали у гомили, једним замахом би нас покрили, и то би било то. Идемо првих пет, затим других пет.

Инструкције налажу да као заменик команданта чете идем или у средину или рубом линије, међутим, момци, збуњени, потпуно неискусни резервисти – рудари, радници, обични младићи, захтевали су: Ти си командант, иди прва.

Немам времена да објашњавам, секунде су биле одлучујуће и доносим праву одлуку. Кренула сам прва.

Гледам около, сви су потрчали за мном, збуњени. Одједном паралишући звиждук, најава касетне муниције. Пала сам у блато, у некакву локву...

Падаш, јер живот зависи од тога, не гледаш где, апсолутно те није брига. Између два гранатирања требало је трчати, ући у зграду, у склониште. У близини се налазила продавница са подрумом а испред ње стара кућа без прозора, али са очуваним зидовима.

Улетела сам у кућу да се сакријем од крхотина, подигла главу и видела – нема крова. Схватам да ме ова зграда неће спасити, кућа је од ћерпича - треба наставити. Када сам истрчала из куће, зачуо се звиждук, пала сам на земљу...

Ви знате шта следи после звиждука, шта осећате?

Страхоту, звук који раздире изнутра. То је ужасна, неподношљива тутњава. Тренутак који захтева да се концентришете и савладате страх, како се не би трзали.

Пала сам од страха, покрила уши рукама да умањим тај разорни звук, да се не трзам. И осећам да ме граната прелеће.

Био је април, падала је киша и земља је још увек била влажна. Имала сам срећу да је мина уронула у земљу, то су ми момци касније објаснили. Тада се земља дигла испод мене. Почело је да ми звони у ушима, била сам затрпана земљом, уста – пуна земље.

Покушавам да претрчим до момака, до зграде – ​​они ме запањено гледају, чујем "у-у". Били су изненађени што сам преживела.

Мислим – да, нешто се десило, не могу да разумем...  Онда је уследио други удар. Момци су ме повукли за капуљачу и убацили у кућу.

Реч је била о контузији?

Да, и потресу мозга. Наредна три дана ни са ким нисам разговарала. Муцала сам. Било ме је срамота да признам, у страху да не помисле да са мном нешто није у реду. Тек касније сам схватила да је у питању потрес мозга, али у том тренутку нисмо могли да напустимо село и нисам могла да одем код лекара.

Сада сам, хвала Богу, много боље.