Семјон Пегов одавно није више само ратни извештач, иако од 2014. свакодневно шаље пресеке стања са фронта, и то са тачака које нису доступне другим новинарима. После толико година живота на фронту – борби и рањавања – Пегов, чији је пројекат War Gonzo стекао светску славу, део је слике рата на Донбасу, неко ко не само да бележи већ и учествује у стварности. Орден за храброст уручио му је лично председник Русије Владимир Путин.
Да је живот однео превагу над послом, осетио је, каже Пегов у разговору за РТ Балкан, после смрти Вохе, команданта батаљона Спарта, и после смрти другог пријатеља – Мотороле.
"Батаљон, круг људи са којима сам се кроз комуникацију коју диктира мој посао, спријатељио – постали су део мог живота, моје личне судбине".
Трагом ваших извештаја и текстова можемо документовати целу историју овог сукоба. Где вас затиче 2014?
Ако занемаримо Крим и Мајдан одакле сам такође извештавао, реч је о донбашким дешавањима, где сам стигао, такорећи, последњим експресним возом.
У зору славјанског покрета, када се у Славјанску окупило 300 наоружаних људи, био сам у Сирији. Када су трагедије задесиле Одесу и Славјанск, снимао сам историјске репортаже у Немачкој.
Сва дешавања пратио сам са болом, све ме је сврбело, желео сам да будем тамо, али у томе у тренутку нисам био господар својих планова, радио сам посао који ми је поверен на каналу "Лајф њуз".
У Донбас сам дошао почетком јуна. Шверцери су ме пребацили у Луганск, јер ниједан гранични прелаз није био под контролом луганских и доњецких ополченаца.
У то време ви сте на украјинском црном списку?
Украјина је расписала потерницу за мном због наводног помагања и подржавања тероризма. Иронија је у томе што су то урадили пре мог првог доласка у Донбас.
Нашао сам се на њиховој листи под секси бројем 69, а на списку испред мог имена били су Стрелков, Моторола и други команданти. Генерално, било је забавно.
Један сте од ретких новинара који је у време најжешћих борби имао приступ Бахмуту. Шта сте по доласку тамо затекли?
Интензитет борби је био веома висок, а слике града су ме неодољиво подсетиле на Маријупољ. Ово је заиста велики град, совјетска архитектура препознатљива у средњеруској регији. Заправо, веома деликатан тренутак.
Када сам први пут ушао у Маријупољ и видео како горе кровови кућа, природно, све сам пројектовао на своју домовину, на свој родни Смоленск, јер све то изгледа потпуно исто. Болно је гледати.
А у Артјомовску (Бахмуту) је слика готово иста, можда чак и тежа, јер ако је Маријупољ заузет, грубо речено, за месец и по дана, онда је Артјомовск за 224 дана. То је друга математика бројева и интензитет размене ватре је сваки дан био веома висок. Разарања су такође већа него у Маријупољу.
Дронови сипају гранате са неба, све лети, експлодира на све стране... Потпуни хаос, дословно млин за млевење меса – и да будем искрен, када саберем сва своја службена путовања, ово је на мене оставило највећи утисак.
Провели сте једно време са Вагнеровцима. О каквим људима је реч?
Био сам истински фасциниран херојством једноставних момака који се боре на првој линији фронта у апсолутно надреалним условима, где буквално сваке секунде можете да изгубите живот.
Чини ми се да је то већ одређена субкултура. Они имају свој кодекс понашања, своја правила, вредносни систем. И упркос чињеници да су то људи различитих вероисповести и политичких погледа, овде преовлађује само један критеријум – правда. Њихова посвећеност рату је импресивна.
Друго, они поштено процењују моћ непријатеља и с правом кажу да их он у једном тренутку може надиграти. Таква искреност захтева храброст, част и достојанство.
Да ли је истина да је хијерархија тамо забрањена реч?
Заиста, сваки борац може отићи код било ког од највиших команданата, укључујући Пригожина, и понудити своје решење за ову или ону ситуацију, и биће саслушан и уважен. А ако се предлог покаже корисним, и награђен. То објашњава високу ефикасност.
Наравно, појединци злурадо говоре да је реч о плаћеницима, али у околностима када су шансе да изгубите живот огромне, онда новац, сложићете се, губи на смислу. Они се овде доказују као ратници, и као мушкарци. Тај унутрашњи код, заједнички свима њима је чудан, и јесте феномен какав нисам нигде раније видео.
После Бахмута, која је тачка на фронту ваш следећи избор? Да ли има значајнијих помака на линији Сватово-Кременаја?
Дуго нисам био у Кременој, тамо се воде специфичне борбе, ту је шума, густ, нетипичан терен за Донбас.
Нема вести о заузимању нових насеља, опкољавању непријатеља, или масовној предаји – али ми узимамо упориште за упориштем, а то наравно омета могућност контраофанзиве јер је друга страна принуђена да одбија нападе. Ту су приметна померања већ неколико месеци, и падобранаца, и моје 144. Смоленске дивизије...
Динамика је позитивна и поред текућих проблема као што је мањак муниције и број мобилисаних, на овом фронту је прилично весело. Са стрепњом сам пратио део фронта код Сватова, али сам пре неки дан био тамо и пријатно се изненадио чињеницом да смо напредовали 500 метара.
Да, ово није фантастично велики помак, али требало би знати да то непријатеља тера на кораке на које раније није рачунао.
Како оцењујете морал у редовима руске војске?
Морал се разликује од једне до друге јединице. Немогуће је издржати просечну температуру дуж целе линије фронта.
Многи су се тешко носили са губицима у сусрету са НАТО артиљеријом. Сетимо се да је Први доњецки корпус јуришао у сразмери најмање 1:1, а некада је непријатељ био и бројчано надмоћнији...
То је супротно свим војним логикама и стратегијама које налажу да би страна која напада требало да буде три пута бројнија. Много је команданата који су преузимали најтеже јуришне борбе и губици су били неминовни. То је честа тема разговора на фронту.
Али ови разговори нису ни декадентни ни безнадежни, већ више подстрек, мотив да се победи, да се освете најмилији. Пре неколико дана сахранили смо младића од 23 године, тако честитог, паметног, по свему достојанственог човека који се оженио пре мање од месец дана. Погинуо је близу Водјанога од директног поготка гранате. Није тешко претпоставити какво је било расположење. Али истовремено преовлађује осећај да се све мора учинити да погибија наших најмилијих не буде узалудна.
Које најинтригантније и људе са невероватном личном историјом сте срели у рату?
Команданта чете са позивним знаком Муслим из јуришног батаљона Сомали, рецимо. Њему је 2019. речено да су му преостала свега три месеца живота.
Сем команданта, нико то није знао. Крио је чак и од лекарске комисије. Тај човек је у терминалној фази рака командовао нападом на Маријупољ, и на кадру снимљеном у априлу прошле године види се како подиже заставу на маријупољску управу у општини Калмиус.
Њега дијагноза није сломила. Не, он је цео месец провео у непрекидним борбама. Таквих прича има много.
Друго, прича која слама срце је о сјајном борцу, хероју из батаљона Сомали, позивни Раф. Борац који је био на најопаснијим позицијама, носилац медаља за храброст, изгубио је ћерку у гранатирању Доњецка. Гелер ју је погодио док се у дворишту играла са другом децом. Тешко и неподношљиво.
Познавали сте Гивија, Моторолу, Воху... О каквим људима је реч, колико је гумиљовска страст била пресудна да се нађу на прекретници историје, и постану њени носиоци?
Реч је о људима који су били сама со земље, отелотворење јунака из древне руске бајке, рецимо Иље Муромеца који лежи на руској пећи 33 године, а затим се буди и постаје јунак.
Ова метафора важи за све команданте који су пре рата у Донбасу, пре руског пролећа, живели животе обичних људи. Може се рећи да су спавали у тој свакодневици, све док се у критичном тренутку за Отаџбину, у апсолутно ектремним условима, на невероватан начин нису испољили њихов темперамент, харизма, љубав према отаџбини, невероватни лични квалитети. И природно, многи људи су били заражени том храброшћу, харизмом и енергијом.
Само гледајући интервјуе са њима, људи су се масовно прикључивали Спарти и Сомалију, спремни да се боре. Постоји апсурдни мит да смо намерно промовисали ове хероје, замало па их сами изабрали... Неки су ту препознали политичку технолошку шему, али то је апсолутна глупост.
Моторола, Гиви – нико од њих није формулисао личне циљеве, само су били толико живи, толико искрени да су сви желели да их сниме.
Захарченко је један од тих људи које су драматична дешавања у Донбасу винула у сам врх. Пре рата он је био обичан предузетник, али се у најзначајнијем моменту када је требало пробити коридор до границе, у борбама у области Снежноје и Дмитровка, показао као прави вођа, командант. Без војничког искуства, он се ослањао на непогрешиву интуицију и спонтано водио људе до непријатељских митраљеза, као у Великом отаџбинском рату. А онда и у Шахтјорску...
Убиство Владлена Татарског навело је на помисао да су Украјинци смрт са фронта пренели у градове. Да ли је лудо рећи да су неки људи безбеднији на линији него ван зоне ратовања?
Мислим да је то безусловно тачно запажање. У зону фронта немогуће је да се провуче особа спремна да изврши терористички напад. Ризик који је повезан са борбама је очигледан, разумљив, у најмању руку, очекиван, док је ово друго – нож у леђа.
Убиство Владлена и атентат на Захара Прилепина су објава терористичког рата. Јасно је да су спремни на све.
Када сте осетили неизмерну тугу, а шта вас је, можда, насмејало до суза, можда гануло или разјарило у овом рату?
Када смо ушли у прве вишеспратнице у Маријупољу, затекли смо људе који на циглама ложе ватру, кувају и деле оброке међу собом. Старији људи, баке... Када смо им дали векну хлеба, плакали су. Ти људи месец дана нису окусили хлеб.
Сетио сам се прича моје баке и прабаке, када је рат у Смоленској области донео глад... Морао сам да се склоним. Бризнуо сам у плач. Било је јако тешко.
Весела пак анегдота смештена је на почетак СВО, ноћ између 23. и 24. фебруара. Сећам се, Спарта се спрема за јуриш, наша артиљерија ради на све снаге, свима је јасно да је рат почео, да су се ствари преко ноћи уозбиљиле.
Пешадија иде прва, редови пешадије пролазе, а команднат Воха је на састанку. Морнар, командант чете у Спарти, легендарни борац, узнемирен што се Воха не јавља на телефон, усплахирено понавља: "Проклетство! Пропустићемо рат, пропустићемо цео рат".
Касније сам га рањеног извео из Волновахе. Морнар је изгубио ногу, али се и даље бори на првој линији фронта. Када се сретнемо, волим да се сетим ове ситуације и питам: "Па нисмо закаснили, да, нигде, јесте ли успели да заратите?" И смешно и тужно.
А у почетку је расположење било такво, чак помало наивно. Међутим, Воха лично није имао илузија, савршено је разумео да је непријатељ добро припремљен и да неће бити лаке победе.
Да ли је рат нешто најприближније самом животу? Кажу да се на фронту све белодано види, суштина живота, смисла и људске природе. Колико је то истина?
Ово је у великој мери тачно.
Јер, када сте на танкој линији између живота и смрти, све оно најсјајније што носите у себи испољава се у односу према људима који вас окружују. Колико си племенит, колико храбар, колико пристојан, колико спреман да се жртвујеш, колико си одан. И све остале особине које имаш. Укључујући и то колико си зао, колика си кукавица, колико си малодушан. Све се то у овим околностима најјасније манифестује.