Наталија Тимошевскаја, Доњечанка и уметнички фотограф, неко време неће моћи да се посвети свом послу. Након рањавања у ракетном удару на центар Доњецка, у којем је од разорног дејства "точке У" погинуло више од 30 цивила, њој је ампутиран део руке. Наталија није одустала од борбе, није се повукла у себе нити побегла од рата. Она је уверена да је живот моћнији од смрти.
Са њом разговарамо о томе како изгледа када сте мета најразорнијег оружја, те како тече живот у Доњецку који важи за женски град.
Шта се дешавало тог 14. марта 2022. и колико је цивила страдало у ракетном удару? Да ли је било шта указивало да би овај напад могао да се деси, или је то нешто што се дешава на дневном нивоу?
Тога дана сам чула неколико експлозија, али тек касније сам сазнала да је била реч о "точки У".
Прелазила сам главну, Универзитетску улицу. Ред људи, међу њима и бака са дететом, чекали су на улазу у банку. Обични људи... Када се упалило зелено светло на семафору, пошла сам ка другој страни улице, и то ми је спасило живот. Људи који су стајали у реду на Универзитетској улици, скоро сви су мртви.
Колико знам, било је више од 20 мртвих, и више од 30 рањених. Док сам још била при свести, видела сам око себе много лешева обливених крвљу, а имала сам утисак да је и много рањених. Додатно, на Булевару Пушкина где су одлетели гелери ракете, такође је било повређених.
"Точка У" има разорно дејство. У ком тренутку схватате да се приближава најсмртоносније оружје, и да ли остаје простора да реагујете, можда покушате да се склоните?
Ниједне секунде, јер, док слушате звиждук ракете, гелери продиру у ваше тело. Цело моје тело било је изрешетано гелерима.
Које емоције су вас преплавиле када сте схватили да повреде нису безазлене?
Ћерка се показала јака духом. Она ми није дозволила да помислим на одустајање.
Да сам после операције, када сам сазнала да немам лакат и да више нећу моћи да фотографишем, да ми је рука раздробљена и да сам инвалид, осетила тугу и сажаљење, сручила бих се у провалију. Прво што сам рекла ћерки када сам је назвала било је да ћу остати инвалид и да више нисам функционална.
Рекла је: "Мислиш? Престани! Да, ми ћемо ставити најбољу протезу, а ти ћеш бити најбољи уметник и фотограф!"
Осетила сам такву сигурност у њеном гласу!
"Одакле нам новац", опирала сам се.
"Не размишљај о новцу, постави циљеве! Преживела си, то је важно."
Ове речи биле су снажна подршка и подстицај. Мислим: да, стани, да, заиста, ставићу протезу, бићу аутентичнија него раније. И сада идем ка свом циљу. Чини се да је нереалан – протеза у околностима када немате новац и посао делује надреално, али некако, људи су ту и вера коју је моја ћерка посејала у мени дају резултат. На рачуну имам 25.000 од неопходних милион рубаља, али из неког разлога сам сигурна да ће са мном све бити у реду.
Након хоспитализације, и болница у којој лежите постаје мета Оружаних снага Украјине...
Болница у којој сам лежала гађана је много пута и ми смо се крили по ходницима. Међутим, током последњег гранатирања рањено је 19 људи. Управо тог дана је требало да урадим снимак руке али сам закаснила, и, ето – мој анђео чувар је поново био поред мене.
Тада је гранатирано читаво подручје, не само болница – и аутобуска стајалишта, тргови, затворена пијаца, Вазнесењска црква, школе, вртићи, све продавнице... Било је много мртвих. Нешто даље, где живим, уопште више нема кућа – порушене су. Чак и Калињинска пијаца која никада раније није гађана. Последња је гранатирана петоспратница која се срушила. Потпуно.
Како моћна ракета, а гађа инфраструктуру града и цивиле.
Болнице су постале мета гранатирања и то у свим реонима, и мислим да ниједна није поштеђена. Погођена је и главна болница – регионални трауматолошки центар – који се налази у самом центру, у Улици Артјома.
Видео на ТикТоку који снимате из болнице изазвао је велико интересовање. Какве поруке сте добијали и са којих адреса?
На ТикТоку сам снимила видео о томе шта ми се догодило јер сам имала потребу да то поделим са породицом, пријатељима и познаницима. Разлог је био и тај што су многи звали и писали, а ја, у болници, окренута ка зиду, разговарала сам телефоном само са ћерком.
Нисам могла да претпоставим да ми се ово може догодити. Морала сам да прихватим. Схватила сам да су људи искрено забринути, и ноћу, како нисам спавала, снимила сам видео и испричала шта се десило, да сам жива...
Ујутро је већ било 250.000 прегледа, а подршка је стигла и од странаца. На све поруке које сам добијала док сам лежала у болници, у којима ми желе здравље, снагу, називају ме херојем и особом која је имала среће, одговарала сам са: Хвала. Свима сам одговарала. Из неког разлога ово ми је било веома важно.
То "хвала" и осећај захвалности што сам жива омогућили су ми да са ове позиције посматрам све што се десило.
Нисте поклекли и напустили Доњецк. Данас, када идете градом, да ли осећате страх, бојазан да би могло да се понове ракетни удари?
Последња година била је пакао и центар града је много страдао. Гађане су болнице, обични, мирни људи...
Током свих ових година, ми смо се некако привикли на живот у Доњецку, разумели да постоје подручја фронта која захтевају опрез, али центар је подразумевао какав-такав нормалан живот за нас, цивиле. Сада је овај живот нестао.
Наравно, страх је присутан и када сам у стану, не само када шетам градом. Сваки минут очекујете смрт, спремни сте на њу, или нешто горе... Живим у петоспратници, на последњем спрату, и савршено разумем да кад да уђем у стан нисам заштићена.
Просто, нигде не постоји осећај сигурности. Док шетам градом или пијем кафу у кафићу, одлично разумем да свака секунда може бити последња.
Да ли међу погинулим цивилима за ових осам година има и ваших пријатеља, познаника? Како се смрт перципира у Доњецку – да ли се човек може навићи на присуство смрти?
Људи су се променили и однос према смрти је другачији. Ми је доживљавамо као датост, са неким смирењем.
Друга су ствар пратећи детаљи рата, рецимо, недостатак воде. Вода је, по распореду, доступна сваки трећи дан, али притисак није довољно јак тако да, будући да живим на петом спрату, воду нисам имала скоро годину дана.
Када сам била рањена, са једном руком, ишла сам по спратовима или чекала да ми донесу воду. Сада је делимично лакше јер смо раније скупљали воду у реци Калмиус која није толико близу.
Достављана је и вода за пиће, али да би дошли до ње било је неопходно стајати у непрегледним редовима док вас са неба засипају гранате. Било је страшно.
Сада воду имамо сваки трећи дан и дешава да понекад дође и до горњих спратова.
Доњецк важи за женски град. Као типична Доњечанка, која питања, док гледате сва ова страдања, постављате себи?
Много пута сам себи постављала питање како је могуће да све ово дешава у најлепшем граду, тако модерном, развијеном.
Живели смо срећно у граду који је био познат у светским оквирима – у најбољем, позитивном смислу. Фотограф сам, уметнички фотограф, и све изложбе, мој креативни, културни живот је био толико богат у нашем граду да, гледајући овај потпуни пакао од рата, понекад себе затекнем у неверици.
Не знам одакле црпим снагу, али покушавам да у свему пронађем подстицај за живот, да будем позитивна, уживам у животу. А људи помажу једни другима, живимо некако, сви смо солидарни и сви чекамо мир. Понекад, размењујемо надања са "па, да, следећег месеца ће се све дефинитивно завршити"... Само још мало, па само још мало... Људи се надају, а крај рата се одлаже од месеца до месеца и тако девет година. Помало смо уморни.
Судећи по изгледу жена у Доњецку, стиче се утисак да живот успешно пркоси рату...
Жена увек мора бити жена. И то много помаже. Јака жена неће одустати од себе без обзира на околности. Чак и ако немате воду, можете набавити неколико литара и опрати косу.
Чим сам изашла из болнице након два месеца лежања, није било воде, али прво што смо ћерка и ја урадиле била је куповина канте воде од пет литара и једном, левом руком, офарбала сам косу. Чини ми се да је бити лепа у природи јаке жене. То значи да не одустајемо.
У овом тренутку маштате о…?
Сањам да могу да покрећем руку. Сањам пуноћу живота. То је мој циљ и мој сан. То није немогуће. На консултацијама у клиници за протетику у Вороњежу речено ми је да је операција у мом случају могућа и да постоји шанса да се врати велики проценат мобилности.