Позивни "Демон": Рату мораш да даш целу душу

Ратовао је 20 година широм света. Чињеница да је и даље жив објашњава зашто је избор пао на њега да буде инструктор кроз чије "руке", пре уласка у зону Специјалне војне операције (СВО), пролазе руски регрути. Прва борба или гранатирање, открива овај инструктор с позивним знаком "Демон", показује од којег су соја будући борци. Или ћеш дати душу рату, или нећеш остати жив.

Инструктор сте за обуку војника који се спремају да уђу у зону СВО. Колико људи је прошло кроз овај центар од 24. фебруара прошле године?

Овде сам тек шест месеци, пребачен сам са другог правца. Кроз моју обуку прошло је пет група од по 40-50 људи. Више од 200 људи. Да будем искрен, многи су током овог процеса одустали, поједини из разлога што су себе преценили, неки јер се у међувремену испоставило да имају здравствених проблема, а постоји и категорија оних који се напросто сломе. 

Шта је то што им прво кажете када крене обука и са којим речима их испраћате на фронт? 

Кад дођу, кажем им "Сви сте готови, сви ћете умрети". Ово је нека врста психолошког тренинга – да видим за шта су заиста спремни момци. Они ће или одмах пасти у стање избезумљености, или ће схватити ово са хумором. Зато им ово кажем. Ово је нека врста мале провере. Кад одлазе, свим момцима који овде пролазе обуку, кажем исто: да ћемо се за 20 година видети и напити.

Како изгледа центар, програм обуке и тренинзи?

Обука је различита и зависи од тога за шта их спремамо. Задаци се у ходу мењају, непријатељ такође стално нешто унапређује – и они уче... И процес обуке морате стално надограђивати. Не постоји одређени програм, постоји основни – обука у гађању и тактици – али неке нијансе захтевају да њих разјасним у првом реду. Понављам да се све веома брзо мења. Рат је таква ствар да се све стално мења и ми морамо бити спремни да брзо реагујемо и прилагођавамо се.

Које лично искуство сте преточили у ову обуку? Или, прецизније, да ли само особа која је и сама учествовала у борбама, мирисала барут, може правилно да усмери будуће борце?

Инструктор мора да има борбено искуство и стално да га надограђује одласцима на линију фронта и учешћем у биткама. Јер и непријатељ бира различите тактике. А ако инструктор није учествовао у борбеним дејствима, неће моћи ни да објасни и укаже на све нијансе: у овој ситуацији – пузи, у оној – бежи... Говорим фигуративно. Зато и ми повремено идемо на фронт. Искуство је неопходно и треба га стално употпуњавати јер, као што сам рекао, ствари се брзо мењају. Не само да буде присутан на фронту, инструктор мора и да се бори, и то у различитим концептима рата. Борбе у градским условима и зградама суштински се разликују од ситуације у рововима.

Морате проћи кроз све ово. Јер већина онога што причате и показујете је оно кроз шта сте и сами прошли. Јасно је да постоји база за обуку и материјали, али ви у основи дајете свој печат, преносите лично искуство. Зато што сте прошли кроз то, пузили кроз тај ров, видели својим очима све – и зато вам је лакше да исто објасните људима. Ово је много ефикасније него када начитана особа све то објасни паметним речима – борцима је лакше да схвате. Зато што многи долазе без икаквог искуства. Многи никада нису ни држали оружје у рукама. Стога, лично искуство и лична харизма инструктора играју огромну улогу у обуци.

Када са сигурношћу можете да кажете да је неко спреман за рат?

Никад то не могу рећи. Извините, ризикујем да звучим непристојно, али ви видите да ли тип има карактер и м..а или не. У ствари, све показује прва битка, прво гранатирање. Тада је јасно да ли је особа прибрана, разуме шта ради што значи да има веће шансе да остане жив, или у паници јури около. Стога, током тренинга, не можете то рећи одмах. Само једно се одмах може са сигурношћу рећи: овај ће трајати дуго или овај се неће дуго задржавати.

Које питање прави борац себи никада не би требало да постави?

У суштини, када човек уђе у рат требало би одмах себе да сматра већ мртвим. Рат захтева да размишљате о тренутној ситуацији, а не о женама, деци, љубавницама, чамцима или аутомобилима. Морате бити потпуно фокусирани на тренутну ситуацију. Ако човек то не разуме, сигурно да ће направити неку глупу грешку која ће довести до краха. И често не само његовог, већ читаве његове групе.

Ситуације могу бити различите, али он увек мора да процењује трезвено, хладне главе. Јер када размишљате о својој породици и пријатељима, о својој мајци, жени и деци, одвлачите пажњу од конкретног задатка, од посла. А ми имамо такав посао (за мене је то посао, не знам за њих) који захтева да мислите, чујете, осетите. Нема другог начина да се преживи!

Ово није први дан да се борим и још сам жив. Дакле, рату треба дати све. Сву своју душу, све своје мисли из простог разлога да би се живи вратили кући. Ко ово брже схвати, заслужује све похвале.

Али немогуће је ово човеку убацити у главу, сви су људи различити. А психолошки, многи једноставно нису спремни. Људи су одлучили, да, имају куражи, дошли су овде, али нису затекли оно што су очекивали. Јер на телевизији и у вестима је једно, а у стварности је сасвим друго.

Из којих крајева Русије најчешће долазе регрути?

Људи долазе из свих региона Русије и бившег СССР-а. Тешко је рећи одакле долази више, а одакле мање. Овде долазе људи из целе наше огромне oтаџбине. Браво за све њих! Испоставља се да у Русији – Русији и на територији бившег СССР – и даље постоје мушкарци који не желе да равнодушно посматрају шта се дешава. Они желе да се ово зло брзо искорени.

Да ли и касније остајете у контакту са војницима, да ли пратите на којим су деловима фронта, имате ли повратне информације од њих шта се дешава на ратишту?

Са борцима које сам обучавао и који су ми били потчињени, остао сам у добрим односима. Понекад их сретнем приликом одлазака у зону борбених дејстава. Да, одржавамо контакт, разговарамо, знам где је ко, на којем правцу се боре – све те информације долазе до мене. Морате имати информације. Ако не поседујете информације, не владате ситуацијом. Само, на велику жалост, многи више нису живи – јер рат је по својој природи такав – људи гину.

Где сте се ви калили за овај захтеван задатак?

Када сам пребачен овде, у ову јединицу, десило се да сам имао највише искуства у учешћу у борбеним дејствима. Када је створен овај центар за обуку, регрутовали су људе са борбеним искуством, са доста доброг искуства у борбеним дејствима широм света и у овом рату. Даље преносим оно што могу и знам.

Борим се 20 година и још сам жив. Мислим да је ово добар показатељ. Чињеница да сам жив после 20 година ратовања значи да могу да предајем регрутима. Раније сам командовао разним јединицама и био командант батаљона, а сада предајем. Неко мора ово да ради. Поред онога што учимо, ми сами одлазимо на фронт, учествујемо у биткама, јер искуство је важно. Како можете нешто научити људе ако не поседујете сопствено искуство? Непријатељ, противник, такође учи сваки дан, преиспитује искуство, мења приступе. Дакле, без честог присуства на првој линији фронта, учешћа у борбама, не можете ништа никог научити, јер онда ни сами не знате ништа.