Сергеј Стаценко: Запад у Азији није добродошао

Међународна конференција Фонда јединства духовних народа из Москве окупила је ове године у Шарм ел Шејку научнике, јавне делатнике и богослове како би у сложеним геополитичким временима покушали да изнађу одговор на изазове са којима се суочава Русија, али и човечанство у целини.

О томе како изгледа мисија Руске православне цркве на азијском постсовјетском простору, о суживоту са муслиманима и покушајима Запада да завлада делом света кога називају меким трбухом Мале Азије разговарамо са протојерејем Сергејом Стаценком, ректором православне духовне семинарије у Ташкенту, главном граду Узбекистана.   

Надлежност митрополита ташкентског и узбекистанског простире се на четири земље и три епархије. Како изгледа мисија РПЦ у земљама које насељава 130 народа?

Овуда је пролазио велики Пут свиле, овуда је прошла и Велика сеоба народа, и данас у Средњој Азији има око 130 народа и националности. Живимо у суседству са Индијом, Кином и Авганистаном. То све говори о великој разнообразности која корене вуче из древних времена. Такође, хришћанство у Средњој Азији сеже до апостолских времена када су апостоли пролазили великим Путем свиле и оснивали хришћанске заједнице које су постојале до 14. века. Постепено, тај народ је на релативно миран начин прелазио у ислам док је хришћанство – јеретичко, несторијанског тока – успело да продре у палате монголских шахова. Тек када су шахови прешли у ислам и потпуно поништили несторијанство, хришћанство као организована структура престало је да постоји. Прича о хришћанству се наставља досељавањем безземљаша из Руског царства у Средњу Азију.

У таквим околностима, мисија РПЦ се састоји у наставку бриге за православне који живе тамо. Ми се не бавимо мисионарањем према муслиманима или људима друге религије. Зашто? С моје тачке гледишта сматрам недопустивим да се окренеш ка другима када твоји пропадају. Најважнији задатак је да оцрковимо оне који припадају православној култури и који су крштени у православној цркви. Постоје и они који нам прилазе из других народа, али по правилу и они су васпитавани у руској култури.

Како изгледа суживот православних хришћана са муслиманима?

Код вас у Србији је однос према Турцима напрегнут због историјских разлога, дугог ропства и покушаја Турака да преведу Србе у своју веру. Русија је при доласку овде одмах поставила задатак да се не меша у унутрашње ствари ислама. Установљена је једна врста правила игнорисања – ми их нећемо дирати и они ће се прилагодити нама. Уз све то Русија је завела својеврстан поредак, забранила робовласништво, кметове, и муслимани су све то позитивно оценили. Није било религијског конфликта.

На једном простору као да паралелно егзистирају две цивилизације – европска и исламска. То нам говори да је свака од ових цивилизација нашла неку своју нишу. У историјском смислу међусобно уважавање се може објаснити чињеницом да немамо историјске претензије једни према другима.

Уз све то, у совјетском периоду, када је религија била прогоњена, и православци и муслимани су се трудили да помогну једни другима. Муслимани су сакривали од хапшења многе православне вернике. Оне који су били осуђени на смрт глађу, међу њима епископи, монаси и свештенство, хранили су муслимани. Такође, држава Узбекистан инсистира на толеранцији и координише међусобне односе верских заједница. Законом је забрањено мисионарење. Када јавно говорим, увек сугеришем државним службеницима да не одступају од такве политике. 

У којој мери се систем вредности који негује ислам показао жилавим у смислу најчвршће бране покушајима Запада да наметне своје вредности о којима су, нудећи инфраструктурне пројекте, немало пута у Азији говорили представници западног естаблишмента?

Узбекистан је земља просвећеног ислама и западне вредности попут потрошачке културе и идеологије апсолутне слободе овде нису прихватљиве. У локалном исламу снажан нагласак је на старешинству. Такође, постоји истакнута трудољубивост као начин живота и инсистирање на трезвеном начину живота.

Узбекистан у геополитичком смислу није једноставна земља него својеврсна наддржава, доминантна у региону, која је приморана да лавира између таквих гиганата као што су Русија и САД. Наравно, Узбекистан уважава људска права али не и деструктивне вредности.

У Узбекистану постоји махалински комитет који већа и доноси одлуку да ли ће прихватити неку религиозну заједницу или дозволити отварање неке продавнице. Ако месна заједница каже не, тиме се завршава случај. На негодовања са Запада ми одговарамо да је то глас народа, људи који ту живе, и да ћемо се, уколико не уважимо њихове ставове, показати као непријатељи демократије. 

Да ли Запад у оваквој средини може да пробуди старе савезнике у невладином сектору који су земљу својевремено довели на руб револуције?

У време првог председника Узбекистана, када се према Западу некритички односило, постајале су разне секте и фондације. Деловао је и Сорошев фонд, али 2005. ти тзв. савезници су у Астани направили револуцију.

Протест је оштро угушен, а када је државна безбедност проверила порекло и токове новца тих организација, испоставило се да сви путеви воде ка Америци чија је војна база постављена у Ханабаду. После тога су војни контакти између Узбекистана и САД замрзнути, а 2005. затворене су и све фондације – и Сорошеве и паралелне структуре, па чак и фондације које су наводно биле везане за борбу против сиде. Од тада, лакше се живи. Опасност од револуције и пропагирања неких вредности више не постоји.

Оно што називамо западним вредностима сада се преноси преко информативног поља, интернета и масмедија али, у суштини, Запад овде није добродошао.

Како се грађани Узбекистана односе према СВО?

Узбекистан је заузео неутралну позицију али неки од чинова председника показују пријатељске односе према Русији. Истовремено, спроведено је и неколико акција хуманитарне помоћи Украјини. Када је реч о ставу становништва, старија генерација која се сећа совјетских времена у потпуности је на страни Русије, а млади су већ помало прерађени и углавном против. Наравно, млади који су радили у Русији једнозначно су на руској страни, а они који се уче на неким филијалама иностраних факултета, су против Русије. 

На конференцији сте имали запажено излагање на тему очувања традиционалних вредности. Како из угла православног учења садржаног у речима Псалма - "Господе, све си премудрошћу створио" - тумачите опасност од вештачке интелигенције?

Вештачка интелигенција је велика фикција и лаж. Не постоји вештачка интелигенција. По образовању сам инжењер електротехнике и програмер, и сматрам апсурдном тврдњу да је вештачка интелигенција направљена по моделу људског неурона. Немогуће је математички описати само један људски неурон. Слушао сам биолога који је покушао да људску нервну активност представи на математички начин, и он сам говори да је вештачка интелигенција у суштини огроман дигитрон који огромном брзином одабира већ готове резултате и на основу њих прави изборе и даља предвиђања. То је могуће упоредити са 3Д штампачем. У њега се убацује већ готова информација, а он на основу ње прави нешто ново.  

Вештачка интелигенција ни у ком случају не може бити самостална. Иза вештачке интелигенције увек ће стајати природна интелигенција, али да ли ће човек бити зао или добар, то је питање.