Како је Деда Мраз услишио жеље малог Васје и послао муницију на фронт

Малишани шаљу цртеже борцима, пензионисане медицинске сестре ротирају се на сваке две недеље како би помогле колегама у донбашким болницама, глумци и певачи су на првим линијама, људи широм Русије скупљају помоћ и у гелерима изрешетаним аутомобилима изнова и изнова одлазе на ратна подручја и – сви скупа чине једну велику неустрашиву породицу волонтера која живи и дише за фронт

Николај Какљугин је лекар – психотерапеут, администратор телеграм канала "Помоћ нашој армији", члан више волонтерских организација које скупљају помоћ за фронт и добровољац у збрињавању рањених бораца и њиховом даљем лечењу. За своју посвећеност награђен је медаљом "За заштиту Донбаса". Његови описи моћне волонтерске фамилије која је премрежила читаву земљу задивљују снагом вере, оштрином опажања, несебичном љубављу према Русији.

Војници се, прича Николај, радују, не толико допремљеним стварима колико пажњи и топлој комуникацији са волонтерима. Али једна прича, сматра, превазилази друге. Реч је о писму дечака Васје који је од Деда Мраза пожелео поклоне за борце, и недуго затим добио захвалницу са фронта. Наиме, као члан више волонтерских група из неколико региона Русије, Николај је уз честитку једног од пријатеља, волонтера из Краснодарског краја, у данима пред Нову годину добио и писмо за Деда Мраза, написано дечјим неравним рукописом. У писму између осталог стоји: "Драги Деда Мразе, здраво! Не треба ми много, наручићу један поклон, а све остало ће бити за борце!

- 1 Бежичне слушалице

- 2 Дрвени ножеви, сет за 614 рубаља.

-----------------------------------------------------

БОРЦИМА

- 1. Квадрокоптер

- 2. Бомбе

- 3. Оружје

- 4. Пројектили

- 5. 30 аутомобила

- 6. Токи-воки

- 7. Камере

- 8. Слушалице.

Ганут, Николај је писмо проследио даље.

"Добри момци из најмлађе старосне групе сигурно још нису нестали! Са овим мислима, уз своје честитке многобројним саборцима приложио сам и писмо. Васјина молба Деда Мразу ширила се као пожар по четовима волонтерских група, од Кубана и Дона до Брјанска, а затим даље Санкт Петербурга и Лењинградске области. На најчудеснији начин, руком писани текст дечака Васје завршио је код добровољаца у Белгородској области, који су управо паковали помоћ фронту и зачуђено констатовали да се њихов списак ствари готово у длаку поклапа са Васјиним жељама. Идеја се сама наметнула. Војници на првој линији фронта са пакетом су добили и дечаково писмо а затим осмогодишњем Василију снимили видео-поруку у којој захваљују на благовременој комуникацији са "вишом инстанцом".

Да ли су дечје пошиљке оно што највише може да разнежи војника, и који је њихов пут до фронта?

По правилу то су писма школске деце са речима захвалности војницима СВО и цртежи које прикупљају и на фронт односе организација Сверуски народни фронт и друга велика добровољачка удружења под покровитељством државних структура.

Такође, пуно оваквих пошиљки стиже и преко цркве, из недељних школа и њих носе свештеници који као војни капелани добровољно врше духовне мисије и хришћанску службу на фронту. Неретко и старешине храмова шаљу дечја писма и пакете на фронт преко својих парохијана-добровољаца.

Ко су парохијани-добровољци који су одлучили да бригу за фронт ставе испред својих примарних интереса, коначно, да ризикују своје животе?

Немогуће је побројати све, али ево пример невероватне жене из Краснодара чији син служи у једној од јединица. Престао сам да бројим колико пута је у својој полузарђалој "газели" допремала помоћ сиротиштима на новим територијама. Иначе у Краснодарској области, људи иако живе у различитим градовима савршено координирају, скупљају помоћ и мотивишу друге да исто учине.

Елем, та невероватна жена зове се Олга и члан је Јавне коморе Краснодара. Два пута је, ако се не варам, носећи помоћ фронту преживела контузију. Знам да је аутомобил једном био изрешетан гелерима и да је чудом преживела, а већ следећи пут од силине удара гранате, која је експлодирала веома близу возила, задобила је потрес мозга. Но, чим се мало опоравила ова неустрашива жена је опет кренула у сусрет нашим борцима.

Мислим да, када знаш да те тамо неко чека и да је том неком, теби тако драгом, очајнички потребна помоћ како би се борио, немогуће је остати код куће – чак и ако сте болесни, чак и ако сте потребни вашој породици.

Да ли се тако рађају и пријатељства које илуструју нераскидиву везу фронта и позадине?

Наравно. Ево један упечатљив пример из мог родног Новочеркаска.

Човек се зове Јуриј, директор је предузећа за производњу лампи, које је веома лепо зарађивало. Могао је у миру да седи код куће и увећава своје приходе. Али не, овај инжењер по образовању, окружен тимом ентузијаста, најстраственије се бацио на посао припреме свих врста електронских уређаја која се користе у зони СВО. Фирму је одржавао на минималцу, али је зато неуморно скупљао и слао помоћ борцима. Пред сваки његов одлазак на фронт, пошаљем свештенику поруку да се моли за његов повратак. А да видите колико га тек војници воле и са каквом радошћу пролазе ти сусрети. Неизоставан је гост на рођенданима који се прослављају на самом фронту. Снајперисти из Народне милиције ЛНР, сада у систему Министарства одбране, редовно комуницирају са Јуријем. Чак и када не постоји потреба, он настоји да им помогне иако истовремено прикупља и испоручује помоћ у три правца. Скоро да не спава и не одмара.

Волонтери су и писци, глумци, певачи који редовно одлазе на фронт. Да ли сте имали прилику да са њима сарађујете?

Упознао сам глумицу из Санкт Петербурга, пореклом из Кубана, која се бави волонтерским радом. Колико пута је само Евгенија неустрашиво одржала концерте и изводила представе, и то у болницама смештеним готово на првој линији! Она је ту наших војника на писмо, на позив, на "желео бих". Њена душа је сва ту, са поквареним телефоном, и услужним таблетом, она сакупља и преноси тамо све што може. Одавно је заборавила на себе и своје потребе.

Иза ње је такође неколико контузија јер је више десетина пута са својим колегама волонтерима носила хуманитарне залихе у зону СВО. И, како ја видим, тежак посттрауматски поремећај.

Да ли је она изоловани случај или је овај поремећај опасност са којим се суочавају и остали волонтери?

Волонтери који носе помоћ на фронт често пате од овог синдрома, баш као и борци. Наравно, то би се донекле могло избећи али рат је рат, а опасност – опасност.

Волонтери који одлазе у нека од најтежих борбених подручја, како не би губили време и улазили у Доњецк већ директно долазили на локације бораца, обично бирају најопаснији пут. Изнад овог пута на неколико критичних тачака непрестано круже непријатељски квадрокоптери. На крају крајева, немогуће их је све срушити. Много пута су волонтерска возила била предмет напада камиказа. Неки људи су тако изгубили животе, и на жалост, то нису инцидентни случајеви. 

Приручник који се дистрибуира међу волонтерима садржи упутства како се понашати на путу када вас јури ово оружје смрти. Али не постоји јединствен рецепт. Најбоље је избегавати такве путеве или, уколико је неопходно кретати се кроз опасна подручја, онда би то требало искључиво у пратњи војника који имају одговарајућу опрему.

Шта је за вас као лекара-волонтера било најпотресније?

Узнемирујуће и болне слике из болница. Можда зато што никада нисам био на линијама додира са непријатељима, првој, другој, па чак ни трећој линији. Моје су линије махом "болничке" и оне сежу до фронтовских болница преко Ростова на Дону, и назад ка Москви и Петербургу где рањеним борцима пружам специјализовану помоћ. Проток рањеника је велики, понекад недостају људи за прво превијање, прву санитарну обраду рана, чишћење просторија. Пензионисане медицинске сестре иду на двонедељне ротационе смене у болнице у ДНР и ЛНР како би волонтерски помагале својим колегама, не тражећи никакву надокнаду за свој рад.

Када су у току велике војне операције, одељења су премала да приме толики број рањених. У таквим тренуцима принети воду или утешити речју је драгоценост која нема цену.

Дакле, онај ко је ово једном видео засигурно не може мирно да спава у топлом кревету и гледа ТВ. У њему се слике ломе и он изнова одлази у болницу да укаже помоћ. Наклон до пода таквим несебичним људима!

У којој мери рат мења приоритете, циљеве, стремљења младих људи?

Потпуно сам сагласан са нашим председником Владимиром Путином који је на састанку са представницима региона 16. јануара рекао да су војници ти који су избрушили исправне животне вредности, а не полуголе, веселе "звезде" шоу-бизниса које су направиле сензације широм словенског света.

Када одете на место где живот и смрт нису просто речи, када видите наше војнике, неке много млађе од вас, у чијим очима се усадила бол за саборцима изгубљеним у борбама, када комуницирате са тешко рањенима, понекад слепима, онима који су изгубили руке и ноге а били тек на вратима да спознају суштину живота, када суочени са мајкама и очевима ратника који су погинули за наше мирно небо останете неми, једва суздржавајући сузе – питање је да ли можете да наставите живот равнодушни према свему? Понекад погледате около и видите како вршњаци наших војника лудују, забављају се, праве непристојне оргије – и онда једноставно не разумете зашто живе, какву ће децу они одгајати? За шта, за кога? Да ли они сами размишљају о томе? Сва питања се односе на њихове породице.

Било је неопходно радити са њима у "брзацима" деведесетих, али кога је тада било брига? Институција породице и даље се уништава. Вредности су окренуте наопачке. Непријатељ, онај најжилавији, у нама је самима. Ако не успемо да се са њим изборимо, изгубићемо.

Рат је чистилиште. Ако Бог да, рат ће све ставити у ону веома истиниту, исправну, животно-смислену и вредносну оријентацију верификовану хиљадама година, која ће нам омогућити да ојачамо словенски свет и сви заједно са обновљеним духом, окренемо леђа ономе који настоји да нас претвори у "Иване који не памте своје корене".