Свештеник, духовник и хуманитарац, отац Леонид Леонтјук, настојатељ Сретењског храма из Карелије, на фронту је провео више од 200 дана. Разговор са њим анализа је духовне димензије СВО испричана кроз сусрете три ратника –једног који служи Отаџбини, другог заветованог Христу и трећег – Алаху. Задатак им је исти.
Издвајамо делове.
"Због начина извођења борбених дејстава, све се дешава у мраку, рано ујутру или касно ноћу. Излазим из јарко осветљеног бункера у мркли мрак. Преда мном стоји група спремна за борбени задатак али ја не видим никога. Осећам њихово присуство и чујем како дишу. И благосиљам их пред борбу - Господ је са вама. Знам да ово није обична војска, њу предводе свети ратници".
Како изгледају ваши сусрети са борцима на фронту-шта им кроз разговоре поручујете и шта је то за чим они трагају?
Разговарам са жељом да спречим да се ти људи озлобе, да не забораве своју људску природу, да не дођу у ситуацију да без размишљања следе наређења. Они разумеју да се боре за нашу веру, за веру православну, за то да наша вера победи овде на земљи. Знаш, рећи ћу више, веома је пријатно разговарати са младим људима који за разлику од старијих нису огреховили у овоземаљском животу. Младост је бурна, али чиста и неокрњена, и они сами долазе и интересују се.
Када се човек директно суочава са смрћу и не зна шта ће се десити кроз 10 или 15 дана, у току борби или чувања неког објекта од непријатеља, он може да се узда само у Господа. И није реч само о православнима, већ и нашим борцима муслиманске вероисповести. Био је такав случај да смо дошли на положај где су се само 40 минута раније водиле борбе. Затичемо пет бораца, тројица из Туринице. Док припремамо службу како би причестили православне борце, прилази ми један знатижељан Туринац. Објаснио сам да ћемо причећшем принети бескрвну жртву Богу у виду хлеба и вина и да ће Господ не само помоћи, већ заједно са борцима подносити све све муке и невоље. "Желим да ваш Бог буде са мном", рекао је, и као први корак предложио сам крштење, и име по великом равноапостолском кнезу Владимиру. Гледам, извирује тек крштени Владимир из рова, и виче: Баћушка, ово је невероватно, на 400 метара од нас иде битка, али они размењују муницију дијагонално, као да нас нема. Не искушавај Господа, Владимире, рекао сам и на тренутак и сам осетио да наша мисија није само да приводимо људе ка спасењу, већ и да сведочимо каква се чуда дешавају кроз тај чин. То је нека врста духовног искуства које делимо са другим људима.
У зону СВО, муслимани долазе са Кураном. Како реагују када у јединици виде православног свештеника?
Недавно сам приликом обилазака једне јединице срео муслимана из Петербурга, који је завршио медресу. Када сам се спустио у ров, он се тако полако, пажљиво приближавао да сам помислио да вероватно размишља о томе како је дошао православни свештеник са идејом да га агитује и оправослави. Одмах сам му пренео велике поздраве и молитве од наших муслимана из Карелије и поклонио му Куран. Испоставило се да је то била веома угледна издавачка кућа и човек је почео да плаче. Загрлили смо се, и плакали у рову. Следећи пут када сам дошао, он је притрчао да ме поздрави и нашалио се: "Ето, баћушка долази, и муслиман га први с највећом радошћу дочекује". У сусретима са муслиманима, ми знамо да радимо заједничку, исправну ствар - поштујемо и штитимо своју отаџбину.
Били сте гост команданта специјалних чеченских снага Апти Алаудинова. Како су вас дочекали борци јединице Ахмат?
Био сам код Апти Алаудинова. Много сам научио када ми се Алаудинов обратио речима: Баћушка, када Иса дође други пут, ја ћу иступити пред њега и рећи "Иса, ја сам ратовао са твојима".
Драгоцено је видети ту молитву пре јела, они се моле се на свој начин, ја на свој, и команданта који показује православним војницима да се угледају на мене. О томе сам причао у фебруару, током још једне посете фронту. Сећам се, на крају молитве пришао ми је један муслиман и затражио благослов, а за њим су почели да прилазе и остали. Није ни време ни место када треба водити теолошке спорове. Овде сви имамо један циљ и сви смо свесни да се одупиремо шејтану - непријатељу који се бори за људске душе.
Како изгледају ваши сусрети са имамима на фронту?
Такви сусрети се дешавају стално и не само да се састајемо већ смо заједно прошли кампове за обуку пре уласка у зону војне операције. Овде су све баријере срушене - ми смо заједно у рововима, подземним склоништима, прошли смо обуку како превити ране или извући рањеника из ватреног окршаја. Скупа смо у трпезарији, пристављамо јело у пољским условима, они гледају како спавам... Онда се изнова сретнемо на фронту, укрсте нам се путеви. Имами разговарају и моле са са својим верницима, а ми православни свештеници са својим.
Истинску опасност видим у неопаганизму који се вештачки намеће људима у Русији, у некаквим следбеницима коловрата, Сунца и енергије који поричу постојање Бога. То је утирање пута ка сатанизму.
Терористички напад у Моксви смишљен је са идејом да се унесе раздор између муслимана и православних. Да ли као ауторе овог пројекта видите исламисте или налогодавци долазе из другог "гнезда"?
Екстремизам је стран исламу и истински муслимани су ревносни у питању негирања радикализма. Оно што се десило у Москви, без обзира на намере и циљ непријатеља, није оправдало очекивања - конфронтација по националности и религији у овој земљи не постоји. Уосталом, ниједна религија не проповеда злочин, тероризам и убиство. А какви су односи међу православнима и муслиманима најбоље се види на фронту.
Да ли у Курану постоје цитати коју упућују на радикализам, терор и убиство недужних?
Па знате, ствар је у тумачу. У православној цркви не можете тумачити Јеванђеље по свом нахођењу јер постоје утврђени канони. Исто када је реч о исламу или јудаизму. Када неко упери прстом на хришћанина или муслимана и назове га неверником, он управо не поштује Алаха или Бога. А за истинске муслимане ми хришћани смо чувари књиге. Наравно може се десити да проповедник својим ауторитетом заинтересује одређену групу слабо верски образованих људи, и међу њима посеје семе мржње према, рецимо, хришћанима. Људи су поверовали, чули су исечак из свете књиге, али не знају да је погрешно протумачен. У Москви постоји много институција и центара где се тумачи Куран и историја ислама. Такође, има много недељних школа у којима људи стичу знања из веронауке. У основи, са дететом о Богу се треба разговарати док је мало.
Како војник у рату може да испоштује Божију заповест - љуби ближњег свог?
Не ради се о љубави према ближњем већ о љубави према непријатељима, а то је уочљиво код наших војника. Када приводе заробљенике који су не тако давно пуцали на њих, они се према њима односе хумано, лече их, обезбеђују одећу и храну. Мучити заробљеног непријатеља је израз сатанске изопачености. Разлика у односу украјинских и руских војника према заробљеницима је немерљива. Руски ратник показује своју хришћанску суштину чак и када не живи литургијски или када речима одбацује Бога. Али његов принцип живота је хришћански и то је најважније у овој ситуацији. Ми смо заиста на истом задатку и сви смо Христови војници.
Сведочи ли се истина и са непријатељем на нишану?
Наравно, сведочимо истину чак и када пуцамо, управљамо пројектиле и гађамо положаје. Зашто? У западном делу Украјине, Лавову и Ивано-франковској области људи које смо сретали у совјетском периоду, у пионирским камповима, још тада су били задојени мржњом и неговали осећај екслузивности. Од тога до њихове злоупотребе мали је корак. Данас гледамо на ТВ како у Светој Кијевској Русији 600 сатаниста приноси неку врсту крвне жртве. Међу њима има и православних, уцењених глава. Ово није братоубилачки већ братоспасоносни рат.
Да ли је код бораца присутан страх од смрти?
Погледајте живот светих богоугодника. Неко је био болестан, неко убијен. Исти великомученик Георгије Победоносац, свакодневно је био мучен и исмеван, иако одличан војсковођа. Његовим именом, душмани су плашили своју децу, али он није хтео да баци неко парче меса као жртву боговима. Неко би помислио ту је крај, али он се спасавао. Зато смо ми ратници Архангела Михаила Небеског. Наши ратници и усмрћени не умиру већ се придружују небеској војсци. Рат се води на земљи, а победа је на небу. Знате за Бога нема мртвих, јер Бог је сав жив у лето земаљско.
Да ли православље искључује или подразумева борбу?
Хришћанство је увек било борбено и да није тако на иконама не би било слика Христа са мачем и не бисмо толико поштовали Архангела Михаила или друге свете ратнике. Уосталом, чином крштења ми постајемо Христови ратници, а борба је непрестана - од оне са старстима до оне са непријатељем. Борба се завршава када се затвори поклопац над нама и кромпир крене да расте из земље. Господ са мачем није ту да нас поведе у акцију већ заштити.