Курјаци с Романије

Стари јалијаш Ристо Половина! Тај би на вука голим рукама могао кидисати.

Ристо са Романије.

Ратовао је кад год треба и где треба.

Једног дана, његова јединица ишла камионом.

Пукла ни одакле граната у камион. Тројица мртвих и пет рањених.

Међу мртвима и Ристо.

Стигла помоћ. Рањене потрпају у кола и одвезу. За мртве није било места.

Ристу руку, ногу и пола тела однела граната. Били су сигурни да је мртав.

Наиђе сељак са коњским колима и очује јаук.

Натовари га у кола, оно што је од њега остало, и одвезе у Милиће.

Истовари пред болницом.

А тад је, ко ће као Бог, слетео хеликоптер с ВМА.

Њега првог утоварили.

Нико није веровао да ће преживети, али преживи.

Месецима траје лечење. А кад је завршено, пребаце га у Рудо да чека ортопедска помагала.

Седео је испред продавнице крај Рудог и пио пиво.

Волео сам, идући у Дугу, да онуда прођем. Да попијем ладно пиво с њим. Свега је у Српској било, сем 'ладне пиве.

Веско Вукотић му купио електрична колица.

У тим колицима, усред највеће гужве, возио се Кнез Милошевом до Теразија.

Ту постављао сачекушу беганима из Сарајева. Ратним дезертерима. Узимао ПДВ.

И пио у "Москви".

После му направе кола. Једном руком и једном ногом могао је да вози.

Вратио се за Српску.

Граната му однела све зубе, сем левог очњака. Вуку је и један очњак довољан.

Кад га наљуте, качио је осигурач од бомбе на зуб. Нема тога ко му смео стати на црту.

На тераси на Грбавици седео је Ристо Половина и Алексеј Рус и пили су ракију која је од отрова поскока прављена. Пре рањавања Ристо није пио. Алексеј је тога дана добио писмо. Писмо од веренице коју је оставио у Доњецку. Од Наташе. Јављала му је да је нашла начин да дође до Србије. Да јој је помогла бела Циганка Мурга Костић. Да дође по њу у Шабац. Да хоће да му се придружи. Да се бори.

Алексеј је читао писмо и пио са Ристом Половином. Било је подне. Босна, звер дивља и непозната.

Било је примирје.

Приближавао се крај рата.

Снајперисти Легије странаца су покривали српске положаје. Контролисали су провођење примирја.

Било је подне а они су већ стукли флашу.

Алексеју је то била трећа година у Српској. Дошао је међу првима.

Отворили су другу.

Алексеј се прво смејао а онда плакао.

"Риста, Риста, долази Наташа!"

Повукао је дугачак гутљај а онда скочио на ноге.

У рукама је држао "Цецу". Тако су Срби звали пушкомитраљез.

И стојећи почео да пуца.

"Муџахедин јебал своја мат", викао је и пуцао према муслиманским положајима.

Француз га је лако открио.

Није испалио ни пола рафала кад га је нашао метак.

Срушио се поред Риста Половине.

Из куће су истрчали војници и унели га у кућу.

Ристо је узео писмо и са штакама се упутио према улици и колима.

Многи су му другови погинули али смрт младог Руса га је дотукла.

Ушао је у кола и није се заустављао до Каракаја. До Дрине и границе.

Наташа је рођена у Доњецку. У Петербургу студирала језик и књижевност. Волела је Толстоја. Плакала над судбином Ане Карењине. Знала је све о Вронском, односно Рајевском који је као добровољац у Србији погинуо.

Тражила начин да стигне до Алексеја.

Страшно су се посвађали пред његов одлазак за Српску.

Била је јогунаста, јаке воље и хтела је да истера своје.

Време је пролазило, одавно му је све опростила, тражила је начин да отпутује. Али то није било лако.

А онда упознала Мургу. Мурга – бела Циганка из Шапца!

Мурга у најскупљој бунди, окићена златом, врбовала Рускиње. Обећавала им све о чему су читале и гледале у холивудским филмовима.

Она јој обезбедила пасош, визу и остало. Купила одећу. И повела за Шабац.

Тамо јој узела пасош. Спремала се да је прода за две хиљаде марака власнику јавне куће.

И удесило се, ко ће као Бог, да пре него што је стигао муштерија стигне Ристо Половина.

Наташи је било јасно у шта се увалила. Била је у циганској мали у непознатој земљи а Алексеја нема.

Ристо је пуцао у кров а онда са двојицом ратника у кућу.

Стави осигурач од бомбе на зуб, затражи пасош и паре.

О Алексејевој судбини није морао ништа да јој каже, све је разумела. Хтела је само да му види гроб.

Следеће ноћи преноћила са Ристом Половином.

"Ти мој херој", шапутала је љубећи му руку коју није имао. Милујући га по нози коју није имао.

"Ти се будеш удала за мене", рекао јој Ристо Половина.

Прекосутра су се венчали.

Од општине Бијељина добио плац.

Али није било грађе. Свега за кућу треба.

Ристо оде у Бања Луку, полије се бензином испред хотела "Босна" и позове новинаре, запретивши да ће се дићи у ваздух и запалити.

Ускоро према Бјељини крене конвој камиона с грађом.

Пола Романије је радило на моби. Ускоро се у кућу уселиле трудна Наташа из Доњецка и Ристо Половина.

Добили су близанце: Николаја и Алексеја.

Крштени су у Руској цркви у Београду.

После пет година, Ристо умре. Али не од рана. Од јетре.

Наташа је радила као професор руског, а дечаци примали очеву пензију.

Дечаци постали момци. Израсли им очњаци: вучији накот!

Опет поче један рат.

Николај и Алексеј су одавно већ у Доњецку.