Будући командир трећег руског добровољачког одреда, Александар Шкрабов Владимирович, препливао је Дунав да би дошао у Србију. Био је из града Керч на Криму.
Учинила му се то после Волге малена река.
Пливао је у оделу до средине Дунава а онда га је повукла матица.
Био је морнарички пешадинац. Поручник морнаричке пешадије.
Зар он, који је чезнуо за војничком славом, што је толике границе прешао да би се Србима придружио, да тако неславно заврши.
Испливао је скоро два километра ниже.
Лежао је на трави, на пропланку у непознатој земљи, чекајући да се одећа на њему осуши.
Било је лето, сунчан дан. И после пар сати био је сув.
Бојао се граничне патроле па је наставио пешке, што даље од границе и Дунава.
Заобишао варош која му је била на путу.
Ходао је два дана до следећег града где је на аутобуској станици купио карту за Београд.
У Бироу Републике Српске послали су га на Јеврејско гробље у Сарајево, код војводе Славка Алексића.
Славко га је поставио за командира Трећег руског добровољачког одреда. И четничког мајора.
Добио је ратни надимак Саша Рус и једино је он могао да држи руске добровољце у војничком реду.
Он и војвода Славко Алексић су седели један до другог.
Славко и Саша Рус су разговарали моторолама.
Јер у Сарајеву је свак' сваког слушао.
Слушали су и Бошњаци којима се од руског језика ледила крв у жилама.
Псовали су им матер православну.
У разговор се умешао и глас на арапском којег нико није разумео.
Онда је кренуо напад на Јеврејско гробље.
Дружина која није хтела да носи петокраке, жабе црвене на капама, дочекала их је.
Дванаестог и тринаестог јуна 1992. муслимани су према извештајима њихове телевизије имали 127 мртвих.
А било их је много, много више...
Никад више нису тако напали Грбавицу.
Остали су лешеви по Јеврејском гробљу који су се читаво лето распадали.
Ништа као мртвац не смрди. Лешина ни једне животиње.
Муслимани су то знали. Упркос молбама и гаранцијама да неће пуцати, иструлели су ту.
Алијин биолошки рат. Горе казне није било од држања положаја ту, близу лешина. А лето је било врело.
Име Саша Рус постало је славно на Сарајевском војишту.
Руси су долазили, задржавали се неко време, неки мање неки више али је Саша остајао. Прошло их је око стотину. Било их је разних и са различитим мотивима.
Дошла је ускоро је за њим и супруга Светлана и син Јегор који је имао девет година.
Ту их легендарни свештеник поп Жути венчао у цркви направљеној у просторијама месне заједнице. Кум је био Славко.
Саша Рус, Александар Шкрабов Владимирович, погинуо је 6. 6. 1994. на Мошевићком брду на Олову. Одсјај двогледа открио га је снајперисти.
Сахрањен је на војничком гробљу Миљевићи које је поп Жути отворио. Сем тог, отворио је поп Жути још пет гробаља за сарајевске Србе. Нека су била толико близу првих линија да је ноћу сахрањивао поп Војо Жути сам, док су војници чували стражу.
У реду за почасни плотун стајао је и деветогодишњи дечак. Јегор Шкрабов Александрович. Пуцао је из очевог пиштоља.
Сашу су можда сви заборавили али никад неће његови ратни другови који ме моле да се распитам шта је са Јегором Шкрабовим Александровичем.
Уз ватру на којој печемо чувену гатачку телетину и сучемо крваву ратну пређу, причају ми да су чули да је бајкер, да је у бајкерским јединицама који улазе у дубину украјинског фронта. Тај мали човек од девет година који је видео рат и на чијем лицу се нису виделе сузе .Јер за херојима се не плаче. Шта би могао друго да буде.
*
Ретко ко је гинуо у борбама. На Грбавици се гинуло од граната и снајпера. Ипак је од 150 људи 35 погинуло.
Козачки капетан Виктор Дестајов из области Кубанија је видео кад је метак од снајпера погодио трудну Српкињу која је радила у кухињи.
Залуду га је било одвраћати.
Утрчао је желећи да помогне погођеној жени.
Снајпериста је чекао.
Муслимански снајперисти нису бољи од наших зато што су бољи стрелци већ зато што је у култури ислама чекање.
"Доста ми је, болан, те ваше хиће", рекао је Хасо кад је Мујов син дошао по колевку наручену за њега и плаћену пре двадесет година. Требала је Мују за унука. "Доста ми је те ваше журбе", рекао му је Хасо и вратио паре.
Снајпериста је само то и чекао. Кад је подигао мртву жену стигао га је метак из снајпера.
*
Пјотор Малишев има бледо лице, готово бело, мршав је, покрети су му као и очи, благи.
Нешто је у њему што га је одвајало од осталих ратника.
"Чим сте се бавили пре него што сте овамо дошли", питао га је Славко.
"Био сам монах, али сам одлучио да скинем мантију и дођем да се борим за православље."
Узели су други Руси да га обучавају. Тешко да су те руке пушку држале.
Нешто на његовом лицу је говорило да неће преживети рат.
Станислав Краков би рекао: "Видео му се мртав змијски котур око врата."
Са Грбавице је отишао међу "Беле Вукове" код Срђана Кнежевића.
И ускоро погинуо. Славко то никад Срђану није опростио. Али ко га је могао сачувати.
За њим је дошла жена која га је волела.
Замонашила се у неком манастиру, кажу Прекобрђе, Морача у Црној Гори.
Владика Амфилохије, блаженопочивши, дао је да се направи филм о њему.
Кад год умре од старих рана, година и болести неки од четника са Грбавице, ратних другова Руса добровољца, говор држи Бране Ковачевић.
Говорник, пре него што ће почети говор, викне:
"Сви за Донбас!"
"...Донбас!" одговорају му сурове херцеговачке планине.
Уморни и већ стари добровољци са Грбавице, заборављени од свих, опраштају се од мене зачуђени да се и њих неко сетио.