Молер је био вредан човек и добар радник. Висок Романијац, мршав, затегнут као сајла, све мишић на мишићу. Космат са великим црним обрвама што су му у очи упадале. Брада од недељу дана. Једино се недељом пред литургију бријао. Радио је од свитања па до мрака. Кад мрак падне, долазио је у кафану са својим црвеним "вартбургом", на којем су вазда биле мердевине и из којег четке, канте, боје никад није вадио. Познавали су га по бректању док се пео уз Грбавицу. Иза њега је остајао црни дим. Чекали су га. Био је прави севап-ефендија. Одмах је наручивао пиће за целу кафану.
Имао је ћерку лепотицу. Побегне, не питајући оца, за неког таксисту. Кад је сазнао да му је кћер утекла, почео је да туче жену Босиљку, да је јури ножем, једва су је од њега спасили. Закључала се у купатило.
После два дана Босиљка крене на Пале да купи намирнице. На Пале је народ ишао камионом преко Златишта. Многи су то путовање главом платили. Ћелину капу, бившу опсерваторију, држали су џихадлије. Одатле су пуцале на све што се путем кретало. Залуду су Срби разапињали на жице окачену ћебад, не би ли се заштитили од муслиманских снајпериста. Али морало се ићи. Колико писац ове приче памти, двадесет осам Срба је на тих сто метара погинуло.
Метак кроз цираду камиона погоди и на месту убије Босиљку.
Био је то мај 1992.
Молер полуди. Кућа му је била близу првих линија, које још нису у то време биле ни право успостављене.
Сва светла упаљена, прозори отворени, а он кука и лелече за женом. "Што ми учини, што ми учини!" По сву ноћ. По цијели дан.
Ломи намештај у кући. На крају, после седам дана, поче да пуца у зидове.
Пук’о, па пук’о. Ко је још чуо да се толико жена жали?
Војвода Славко са дружином, једног поднева, дана седмог, узму конопац, оставе положаје и одлуче да га вежу и на Соколац у неуропсихијатрију да га воде.
"Што ми ово учини? Где си их сакрила да немам цигар дувана, да ракије немам, поред толиких пара. Да гладујем. Све сам претражио. Нема, па нема. Ђе ме ђаво научи да јој паре дам да ми чува?"
Четници почеше да се смеју и поведоше га код попа Воја Жутог на ручак.
У кући оста да тркељише стари лопов и провалник са Чаршије, Зденко Прада.
"Сине, у животу сви људи деле се на оне што им је важно имати и на оне којим је важно бити. Буди онај којем је важно БИТИ. Сти-пу ђаволу паре! Ти си са Романије, бре!", рече му Жути и насу ракију.
Немогуће је написати причу из ратног Сарајева без попа Воја Жутог. Из Старе цркве на чаршији пренео је иконе у Месну заједницу на Грбавици. Освештао и поставио звоно. Његова црква је увек била пуна. Долазили су сви. Војска, полиција, четници, народ.
Био је умирник који је завађевице вечне српске решавао. На зиду Парохијског дома, увек пуног, дао је да се нацрта Ајфелова кула са минаретом и хоџом на врху.
"За педесет година ми УНПРОФОР – ви четници", говорио је Легији странаца.
Крштавао је ђедове и децу, под батеријском лампом сахрањивао. Његова је била закон.
Док су се четници бавили Молером, линију су чувала само два старца.
Ударе балије са силном војском. Из три правца. Сакиб Пушка средином, Цацо и Ћело Делалић врхом. Поред капеле на дну гробља Јука Празина.
Заробе старце. Заробе и две жене.
Заробе инвалида, Илију Трифковића болесног од парализе. Њега стреља зољом у главу, међу Јеврејским гробовима, да освети погинулог брата Сакиб Пушка.
Потрче четници уз брдо, али треба стићи. Једва некако линију успоставише.
Вижљаст и брз, на врх Требевићке, Молер дође први. Имао је у штеку сандук бомби. Бацао их је низ Требевићку, једну за другом.
Излазио је на улицу. Залуду су пуцали на њега . Бомбе су се котрљале низбрдо и експлодирале међу муслиманима. Молер, црн у лицу, гледа које се зло чини. Кад је битка била готова остало је двадесет шест мртвих муслимана.
Молер поцрнио, паре не помиње.
Паре нађе Зденко Прада испод плочице у купатилу. Даде му их, а он војводи да купује за војску пиће и цигаре.
После месец дана, у ноћи без месеца, Молер уђе сам међу муслимане. Дуго је вребао прилику. Те ноћи су нешто славили. Упаде у кућу у којој су спавали. Понео котур жице и хеклер са пригушивачем. Један је другог везивао. А онда, кришом кроз минско поље, проведе их до српских положаја. Нико није знао да је месец дана сваке ноћи мине скидао, да себи и заробљеним направи пут.
Вратио се пред зору, водећи четири заробљена. После два месеца њих су разменили за два старца и жене.
Старци пребијени, једва живи.
За две заробљене несрећнице било је прекасно. Обе жене одведоше на неуропсихијатрију на Соколац. Месец дана су се над женама иживљавали.
Силовали редом. Гасили пикавце на брадавицама.
Једној је муж био реформиста, раја, Југословен, није хтео да прими оружје. Побегли жена и он кад су балије упали. Сакрио се у ормар. Жена му се била сакрила испод кревета. Кад су је балије извукле испод кревета и свукле низ степенице, он се из ормара сакрије под кревет. Ту га нису нашли.
Сад је у Београду. Заимао. Оженио секретарицу. Каже ми пријатељ да му име не помињемо. Моћан је то човек, еј...бре...еј...
Кад се рат завршио, Молер опет у "вартбургу". Кречи попаљене куће у које се усељавају избеглице. Никоме не наплаћује.
Док не попије, не може да спава. За рад само ракију иска. И по сву ноћ сања Босиљку, што ју је два дана пред смрт претукао, и оне две несрећнице из лударе на Сокоцу.